Šta Pesnik voli???... Pesnik voli osunčane čistine, i voli rečne bistrine, voli azurne visine... Pesnik voli svoga srca dubine i ljudske neprepričane sudbine... Pesnik lebdi iznad nizije i doline i u beskraj piše pesme, od kojih teško da se zna koja ima više lepote neke neotkrivene... Pesnik i traje i celoga sebe u najnoviju pesmu večnosti daje za nezaborav onog sloga i onoga preuzvišenog slova...Kobajagi vazda nam pristižu neki navodno novi ljudi i sve kao da su tu da bi nam nešto još do sada nečuveno rekli... A šta nam to ovi novi mogu kazati, a da nam pre njih još davno nisu kazali i oni stari, prošli i zaboravljeni...Samo pesnik neometeno produži kroz beskraja vreme i okrenut Suncu odgoneta pesničke čežnje daleke, pa tako u miru savršenstva tka svoje najnovije pesme...Poezija dolazi iz kosmičkog uma i tamo je reč savitljiva kao guma i tamo inspiracija nije isto što i pozorišna gluma...Zaborav će ozariti sve te pesme i početnu slutnju opredmećene ćutnje i misao u bitnosti jednog stiha, neizbežno će proterati senku smutnje i svake slutnje, u inat izvesne zagledanosti u kosmičke zene, tamo gde narasta prostor i vreme do beskraja plavog i zlatnog, tamo gde oslobođene ptice su reči koje ništa nije kadro da spreči...Pesnik je vazda nalik Prometeju prikovanom na rezmeđu dva stoleća kao na neizbežnom stolpu svih svojih prošlih i budućih prisećanja nežno strogih i sebično milosrdnih...Pre nego što je pesnik i uspeo ili stigao da promisli na pesnički način o svetu i životu, o ljudima - isti ti ljudi su valjda i to ponajbolje razmislili, porazmislili o pesniku ili pesnicima...Kiše kap kao pesničko osveženje ili duše okrepljenje kroz beskraj unutra sićušnih atoma traži svako novo oživljavanje prisećanja tamo gde rastinje zaborava nije još potrlo ona prostranstva plava u kosmičkoj zaostavštini čovekovih bistrih živih energetskih vrela...Da se zapamti za godinu sledeću: ovih dana toliko je hladno i zima neka prava, da smo danas u našem kotlu podložili i vatru...Pesnikov pesnik kroz beskraj ćutanjem neizmernim zapeva i tako kao da pesma groma bez mogućnosti čitanja kroz prirodu iznova olistava bez vidljivoga lista, tu gde je tišina sveta i sveta, tu gde pijanstvo ne podnosi vreme, tu gde prkosom zbacuje se svako teško breme, tu gde kiše grade neumorne reke, tu gde život priča elegije...I reč kao grom pogodi neko svoje vreme i za dalje neverovanje oslobodi neko preteško breme, pa tako bez razmišljanja poništi stare mere i kao da tek nakon toga dostojanstvenije krene po drveću hrasta da se što uspešnije vere i upornim iznenađenjem oblake paperjaste po mesečini da bere ne hajući mnogo za seoske kere što nemilice u sve to zvere...Ako zaboravim sebe u tom viru nepripadanja i propadanja kao kroz nostalgično vreme, biće to možda mnogo bolje nego da untar kosmičke svetle zene ugledam ponore mračne ili pomračenje zvezde sjajne i zračne...Odraz negacije i sreće oslušnem u maloj kapi kiše majske bez projekcije svakodnevne untar ustajale zavičajne vreve i odmahnem na zanos novoskrpljene mesečeve pesme i senke, kao na onu misao o nastanku i rastanku plave poeme, što je bezbrižno izneta na vrh kamene gore, lakoćom koju namučeni i umorni Sizif nikad spozanti neće...Ravnoteže strašna sumnja noćas cveta usred strofe tužno meke pesničke sete i Pesnik novo izlivene misli neke od mesečevog sjaja blede, kroz čistotu Svemira pokreće njegova glava i plava untrašnja stanja, tu gde se šapat nečujni daljina javlja kroz pesmu dalekosežnog nečujnog podsticaja...To vazda sveže srce Pesnika ništa ne vezuje više za oblačnosti mestimične i prolazne unutar zavičaja i bez nekog beskraja i neumoljiva su sva ona znanja i poznanja i reči u pogledu daljina plavih i nirvana moja koja oživi snom večitim i snom tim opet večno spava na odru davno urušenih zaborava...Ispraće kiše majske sve belutke rečne do blistavoga onog sjaja mesečine blede što će uskoro da zasvetli opet i opet nad nama i razum moj staće naspram svog tog jada i cele rastresite vaseljene i biće to još jedno prenaglašeno ćutanje prevaziđene podmetnute ljudske bede...U sezoni mesečine pune, neizreciva reč pevanja, zanesenog posmatranja najlepše zaustavi sjaj kišne kapi, što u sleđeno jezgro jezera u svaku četvrt sata tek obuhvati sjaj kroz tek iščezle zaborave daljine plave...Silan Pesnik i po majskoj kiši pomoću upregnutih čula iskače iz prezbunjenog kruga svakodnevnih dosada i krilima vetra, prženjem gromova sa neba, kao da u neobičnom zanosu nadilazi one prekrasne bure i tek tu počne da stihove stapa u ono fascinantno sazvežđe probuđenog pejzaža u proleća kasna...Svaku svoju današnju reč izvukla sam iz konteksta i ritma, neke muzike meni mnogo bitne...I kao što najlepšu muziku daju zvuci usne harmonike meke, isto tako i um umilne reči meće na usta ljudskog toplog srca...Povučenost nikada nije značila utučenost i dotučenost... To će pre biti neka staro nova velika učenost...Samo u povučenosti svojoj reč sadašnja kao da sve rekorde davno vaspostavljene obara...Svi planetarni vidici i sva gorska, morska i nebozračna plava prostranstva, mogu biti samo blede trunčice, pred veličanstvom samo jedne lepe ljudske tople i nežne reči... Podrazumeva se - apsolutistički iskrene reči...Balans jeste i nastaje samo onda i onda, kada čovek apsolutno veruje svakoj svojoj unutrašnjoj lepoj reči...Kad se najmanje nadamo i u zamrlom čoveku vidimo ume reč ko iskra jedna ova mala da plane... Neočekivano, zar ne???...Prići čoveku od reči jeste teško, jer počesto postane jako teško, izmisliti neke nove lepe ili teške reči, zavisno od ukusa sagovornika...Život me je naučio još i ovome... Kad iz tebe reč krene i kad misliš da možda i nešto još reći možeš, a ti stani, zastani, prećuti i pusti neka sve u tebi ćuti - zaćuti... Sve od sebe pusti... Sve ispred sebe propusti... I samo ćutnji dopusti da te u još veću šutnju najtiše spusti...Isto kao i muzika, tako i reč samo sa svom svojom skrivenom snagom i nevidljivom suštom suštinom, ima polje ili poljane svoga neumitnog delotvornog delovanja i delanja...Reč sa pretenzijom da traje kroz vekove, mora imati bar malo svežine i karaktera...I reči treba nanizati poput valjanih (dobrih) akorda...Najraširenije jesu upravo one reči koje imaju solistički karakter...Nekim rečima svakako da nisu potrebne uvertire...U međusobnom prožimanju svereči, muzička prozračnost reči, kao da sve snažnije, harmonično i melodično svom svojom gracioznošću, udara neke nove pečate iskričavog vedrog raspoloženja...Iz svake reči neizostavno treba da provejava jednostavnost svežine i svežina jednostavnosti... I tek za takvu reč možemo reći da - IMA hvale dostojnu TEŽINU...Kad čovek uvidi da je njegov životni poziv REČ, onda nastavlja da povazdan zida svoju neurušivo kamenu i stamenu rečeničnu kulu...Krupne vizuelne promene izvršile su, a ništa drugo do snažan podsticajni uticaj na umetnost moje današnje i sadašnje svedobre reči... Izvanredna jeste svaka reč umetničkom lakoćom ostvarena i oblikovana, a koja još jeste i oslikana na plavom platnu velike kompozicije uokvirene prenaglašenom belom linijom, tog snažnog herojskog radosnog izraza...Reč nam postane nekako bliska upravo onda kada energičnim idejama pokušavamo da razmotrimo svu dramatičnost jednog njenog slobodno ispisanog umetničkog rečeničnog sklopa i njenog nestalnog oklopa... Tako da počesto reč skonča u revolucionarnom zanosu, bez trunke viših ideala, no sa dovoljnom dozom pesimističkih izražajnih snažnih snaga...Reč oblikovanu još pre njene zamisli i sanjalačkog ostvarenja u trenutku rađanja debelog nadahnuća i inspirativne ideje, a sve da traje kroz kosmičko vreme te plemenite i otmene muzike...Ako je umetnost reč, a vidimo da jeste, onda reč upravo mora da izvire iz čovekovog srca... Jer samo tako sročena reč, može biti u stanju da preobrazi ili preobrati svoju suštinu u umetničku kreativnu iskru... A to bi počesto moglo biti ravno nekom specifičnom božanskom stvaranju ili prasku...Reč jeste najprefinjenija vrsta umetnosti, koja se ne može uvek tako jednostavno podvrći pukom definisanju...A počesto ili pokatkad, ista ta reč jeste samo puki bespredmetni fluid srca, stegnute dinamike, unutar usidrenog kosmičkog pejsaža i praznog modrog prostranstva...Kada se u meni javi reč, počesto ne znam šta ću na kraju rečenice tom rečju ipak da kažem...Zaleđeno uspavano ukočeno večito, ostaju samo oni ljudi koji nikada ne uspostave taj neki zamišljeni balans...Postoje ljudi koji za tren spale sve svoje materijalne uspomene... Tako sam i ja jednom... No, umalo tako da stradaju i moje pesme... Možda bi bolje bilo da sam i to spalila...Najpametnije živi upravo onaj Čovek koji ima najmanje razloga da se nekome tobož za nešto izvinjava... Dakle, kroz Život bez izvinjenja bilo kome ili bilo čemu...Pazite se, jer u Životu, lažne prijateljice nas počesto ljube, kao crne guje...
Нема коментара:
Постави коментар