Stih može pesnika nekada punog snage i volje, da odvede u drugom pravcu i tada pesnik izgubi krepost, doživi klonulost i neraspoloženje... Iz nezadovoljstva pesnik urla, a krik taj liči na izraz neke duboke tuge i žaljenja možda... Zbijen je teskobom i teško se kreće... Spuštena mu glava, opuštena... Ogorčen li je... Umoran i bezvoljan... Kao da ide - a ne zna kuda ide... Dirljivost ga svuda prati... Živa sećanja i uspomene... Razliva se sve po hartiji... Dim i magle... Potištenost... Mrskosti neke... Sagleda sve kao već izmučen patnjama i bolovima... I možda pesnik nije umeo da saglade stvarnosti svoje lice...Nevidljiva sila upravlja pesnikom i on je "nemoćan" da joj se suprotstavi, a svaku njegovu plemenitost prostorno je moguće i dokazati kroz napisanu pesmu...Skrivene misli nose li onu dubinu prirode ljudske, sva stremljenja i življenja, sve jave i sva stanja srca... Živo srce jeste pokretač i izvor i vrelo Života... To je najosetljiviji deo ljudske prirode... To je lirski aparat koji pokreće sve u čoveku i snove i maštanja i jave... Realnost plus fantazije jednaklo je pesnička mašta... Misli teže ka savršenijem, a mašta poleće iznad stavrnosti... Pesnik uvek to ne može, a možda i može... Pesnik je neumorni pokretač i proizvođač stihova... I neka su snovi i ne ostvareni u pesmi su ostvareni... Sposobnost i htenje jednog pesnika preispunjeno je željama, a granica između jave i sna kao da i ne postoji... Razumom čovek mašta i proniče u nepoznato, u neuhvatljivo, u nedostižno, nedohvatljivo... Maštu tek poželi da ostvari i to u granicama svoje velike moći...Poezija ne mora biti neobična, niti fantastična i pesnik ne mora biti smešan ili tragičan... Za poeziju put bezizlaza ne postoji... Motiv uvek mora da postoji... Snažne i uzbudljive ispovesti publika voli... Iskrena i nežna ljubav ne postoji... Najprisutniji su oblaci... Muzikom pesnik ruši zidove, a sunce i u noći svetli i to jače nego u podne kakvo ili koje... I prostranstva su vazda plava, duboka, nikad oblačna... Pesma ruši dosadu i učmalost i sebičnost... Pesma veselosti i lepote i ljupkih trepavica... Raskoš je u onome što je vredno i radno... Breze su tople i sjajne i miluju i oplemenjuju sve što im se pogledom približi... Oko pesme obilazi san pogleda prežaljenih očiju i glasom sreće, proleća i nadanja doleće... Pesma je nepresušno vrelo jednog postojanja i stavralačke inspiracije... Duboka osećanja izneta li su valjda...U plavom prostranstvu počinje i završava se moja pesma slobode, svečanog tona, malo bolna, ali odveć prksona i ponosna... pesma neuništiva, koja nastavlja da živi pod okriljem slobode... mnoštvo ponosa i dostojanstva, ali životna bitka se neprestano nastavlja... ja čujem odjeke pobede slavne...ponosno osećanje svetli i osvetljava put kojim se dolazi do jedine prave slobode i pesme...Kako da opišem ljubav prema voljenoj pesmi... kako da nazdravim u njeno ime... kako da podignem čašu i zdravicu što krepi srce i budi svest o slobodi... kako da jedne pozdravim... a kako da one druge zlotvore prokunem...Pisati, da ili ne???... i to kao da predstavlja krupan nedostatak svakidašnjice... U vreme ovo, to kao da biva neko opako sredstvo, koje u sebi nosi i posledice... Ugroženo i štetno jeste... Uništavanje prirode i okoline... Zaštititi se od pisanja i uz zadovoljstvo tek neke preduzeti mere... Taj užitak pisanja i ta slast kazniti se mora i to najsurovije i najrigoroznije... Kako pisanje prestaje???... Nema dima, nema smoga... Nedostaje i sloga... Udruženje nije rešenje... Pravo izbora i svojevrsnog zadovoljstva... I posle svega na pitanje: Pisati, da il ne? - ne dobijamo odgovor... To je aktuelnost o kojoj svesno odlučujemo ipak sami...Pesnik koji već dugo nije u stanju da napiše pesmu u borbi je sa najvećim neprijateljem koji je sličan gladi... Pesnik kao da putuje uz neku planinu, a još je daleko od njenog vrha i tamo ne može da stigne i da postavi zastavu slobode... Prolazi kroz iskušenja teška... Od te gladi je iznemogao, ali duh mu nije još klonuo... Hrani ga vera u konačnu pobedu... Izdržljivosti njegovoj nema...Samo pesnik pouzdano zna da je najveći čovekov ideal Sloboda zlatna... i borba za Slobodu gotovo da jeste glavni motiv svake nove pesme... Pesnik je najbolji očevidac kada se Sloboda gdegod guši ili ruši... I stoga su pesme protkane nizom pitanja i odgovora - naizmenično... I mogućno nije živeti sa onima koji tvoju Slobodu guše i koji te mrze... I najmanji čovek je zadovoljan kada ima svoju Slobodu... Najveće bogatstvo je Sloboda... Neprijatelj ima jedan veliki prohtev i cilj - da uništava Slobodu... Pesnik ljudima povraća veru u Slobodu i u daljini čuje Slobode šapat... Sloboda zasija kao sunce... Sloboda nisu sam osnovi... Sloboda je i pesma... Sloboda je visoka kao Sunce i silna kao srce... Sloboda trijmufuje nad svim silama zla... Sloboda su moje emocije i moja razmišljanja...Da bi reč mogla biti pokrenuta, potrebno je da je dobra muzika ponese...Reči su kao plamen vatre... Dok ih ima one se ređaju i razgorevaju... Pucketaju... A kada ih nestane još dugo kroz noćnu tminu, oseća se njihova toplota... I sve te iskrice još dugo dugo svetlucaju... Pa i u zgrnutom pepelu one još mirišu... Vetar ih uskovitla i po polju zelenom raznese...Manjak inspiracije povuče me na dno... A meni se učini ko da su se baterije ispraznile... Ko da su snage i sile unutrašnje ugasle... Ko da su pokidane zlatne strune... Ko da su muzike stišane... Ko da su - A nisu...Da li se to moja duša ugasila???... Il je možda gde ne treba ugazila???... Pa se onako zgažena od tih posledica koprca... Otima i trza... Ne, duša se para i krza... (nastaviće se)...Postoji deo duše koji je živeo u meni, a onda je iznenadno potonuo negde tamo, odakle više nema načina da iščupam niti jedno slovo...Kod nas se zaplavilo nebo i progrejalo Sunce...Na svu sreću naš kraj prođe lepo... uz malo vetra i par kapi blage kiše... I ništa više...Neki luckast vetar ispreturao je dve stolice naše baštenske garniture... Odjednom se smračilo... A i kiša trusi bez žurbe polagano... Vreme je da se pristavi i nešto za ručak...Noćas (mada ja mislim da je to bilo jutros)... Sanjala sam neki pa recimo čudan san... Mada je u snu sve bilo tako realistično... Vozim biciklu i sve dolazim do neke vode... Čeka me obala kamenita... I ja se uvek nekim čamcem prevezem preko... Kad sam ponovo došla, taj čamac je otplovio... Mene su ostavili i nisu me preko prevezli... Onda sam poterala biciklu nekim drugim putevima... I vozeći tim putem nailazim na neka strašila i neobičnosti... Videla sam neke dobronamerne džinove... Nisam se plašila... I ti se negde san prekide... A ja sam se probudila nešto oko 10 sati i 30 minuta...I tako kako vreme odmiče i polako svoje novo započete petlje sa igala smiče, ja se prisećam tih pojedinosti svoga jutrošnjeg sna... I sad kad to premotavam i odmotavam - vidim da to beše neverovatan kraki film, sa mnogo slika i dijaloga... Još kad bi postojao neki validni tumač, pa da mi sve to potakno rastumači, a bez da me uplaši...
Нема коментара:
Постави коментар