Отварам ли утвару мога срца
или пуштам и вечерас бескрајној
Зорњачи да пуцкета прстима у
мојим ушима, низ ову плавет
вечерње тишине твога гласа, док
у непознатом правцу, дахом зобам
коштуњаве немани и овог Пролећа
и под ведрином, која ме односи
иде ехо као кроз недоглед, а ја
издахнем тек по коју мрву тог
неприсуства твог, у овај смирај,
који се изнад тишине вазноси,
као у оглоданој Васиони мога срца...
(посвећено оном трену, када сам ти први пут чула глас)
Нема коментара:
Постави коментар