У нама,
што смо од радости
одбегли као од очаја,
оживим завезане осмехе,
од вечности блеском погледа,
као кроз тишину угашене,
где невидљивим тежинама
тражим угашене
унутрашње ватре,
тај поток суза,
под разораном стопом
твога утегнутог корака,
док ветар заварава
прозаично камење,
под талогом прегласне прашине
једног недужног заборава...
Нема коментара:
Постави коментар