Избија тако урезано сећање
на онај подругљив доживљај,
кога треба разуверити испод
овог озарења срца и написати
путописну згоду, као у тражењу
кључа среће, кад нема линије
на длану, у сасвим обичном
магловитом сагледавању,
у глувим замућеним сатима...
У завежљају моје душе
окамењено време, где се
браним од тог грчевитог бола,
који изузетно паралише
моје руке, док предамном страх,
да изенадно тешко пишем
и гледам како тај немир
оскудности показује сав напор
и зебњу, а ја као да ишчезавам
без моћи руку у шапат угушеног звука...
Забринута неуспелост окренута
свом болу, напушта једнолични
пљусак бљеска, што се као
талог окорело саставља у
малој снази и завршетку
босоногог простора...
Оклевање између две
прећутане речи, на обали
чудесног ништавила,
уплашено се зариче у своје
издахнуле моћи обичаја...
Заобилазим слутњу, да моћ
покрета јесте лака и
претоварена остатком јучерашњег
бола, баш ту где изгубила се
стварност бесмисленог хода,
под чудно узвишеним знањем,
да необичност је тек покопано надање,
нејасно и неуредно, без спокоја,
са увећаним призором невоља,
као лакомислена молитва обешеног човека...
Нема коментара:
Постави коментар