У ПОТПУНОМ ИЗДИСАЈУ...

У потпуном издисају дана, 

одбија се искра златоткана, 

као гласно дозивање жаба 

у празнини оштрих литица 

и страна, ту где камење 

подупире тишине и ту 

где слатке сенке поодавно 

бивају враћене у близину 

недирнутог цвета...

Пролећни пљусак 

укочености ове, 

нагло односи време и 

залуд се живи снага, 

штедљива од заборава и 

навика писања у бесконачно 

троши  и пажљиво роји, 

ту где још треба 

причекати ову хартију 

ненавиклу на сувише 

свечану вредност...

Игра после времена, 

храбро отвара преостали глас, 

са оне стране ватре, коју су 

зажегле олује по 

избразданим ивицама 

пешчане свести, више једнакости 

блиско, него покрету, из кога 

отиче гужва и отужна прашина 

без речитости штетне, 

док заклапам очи свеле...