Кад нам молебни глас
више не буде благ и мио,
одступиће Добро
и траг одважности ове,
препокриће нас неспокој
од свих рана и патњи,
ту где у залог свет не прима сузе оне,
безнадежни ветрови одуваће
све неусрдности моје,
ту где тужни су уздаси сумње
и ту где се немоћ срца,
још од јутра пробуди,
кад Истине нема
да се по души раслабљеној прелије,
кад ни радости вишње ток
прибежиште ми више није,
Ја једино уздах тиховања пијем
и свој неутишани заборав
неким чистијим заборавом кријем...
Нема коментара:
Постави коментар