СРЦА НАИВНА...

Љубав твоја

динамика испод које

наталожене мисли моје стоје

и ћутање броје

које неће довести реч

до непознатих доживљаја...

Ја у данашњој опијености

и збуњености овој

ослушкујем песму

исецкану на фрагменте 

самоће моје...

Грубости!

Ћутање је и даље

мој сабрат туге и бола

у здравље га точим

и благородно простирем

преко постеље

зелених цветних поља...

Гледам данас како небеса

још убедљивије

навлаче облаке кишне...

Ако не желиш

тишину која захучи

да хладним билом бије

и пије у нама,

а исечак времена

које беше оно наше у нама

као да смо разбацали

по оним пољима зеленим

док смо ходали вртоглаво

и унатрашке...

Ево и јутро

никако да избледи

у које смо стајали 

под воденом заставом

из камена што се развила

од слапова саткана,

а која беше натопљена

врелом оног звиждука

кад укрстисмо 

пољупце и очи...

Јер одважно нам

закуца срце

у протоку ватреног шапата,

а куршуми су пуцали

под нашим кораком врелим

и нежност је јуришала

у лудост

љубавника два...

Онда је опет

ведрина очију

страшћу првог бехара

бујала у свој извор

пожудног усхићења

без обећања и снова

у стихију

срца наивна...