U ČITANJU BEZ SNA...

Mojih 9 pesničkih kružića...

1. Reč kao odblesak taj što vreme ruši hudi
2. Načas samo blesne i pljesne, a reč poludi

3. Iako zna dobro da tresne i niz strune gudi

4. Oštrinom svoga trećeg stiha kad zagudi
5. Što mora da bude veće i od štiha iz grudi
6. Onda kada filozofija ošine psihu i zabludi
7. Ne, to ne mora biti da pesnik hudi ludi
8. Iako sve piše teko olako da rečima razbudi
9. I bar na neke trenutke sreću opet probudi...

Hvala Dante...

Po jednom franklinizmu - Piscu je od vajkada ponajteže izdati široku čitalačku masu kao najvlastitiji deo svoga pisanjem nikad izmučenog tela, kako bi nastala sva ta uknjižena dela (kao da tek shvatam lepotu iskazane misli nakon godinu dana - nikad ranije pre toga)... Smognem li snage pisati dalje... bez zaokreta i sa što manje misaonog pokreta... okreta... Ima smisla čak i kad izvrnemo pesmu, pa zapevamo: "Gondola, Sićilijana"...  Sve kruži i sve se kreće oko svojih malih ili velikih zamišljenih i nevidljivih osa - osovina... krugova... uglova... Pa u skladu sa tim očas posla i smisao se preokrene u besmisao, ali isto tako i besmisao u smisao... I gle čuda od života... i života pred čudom snoviđenja... Posle kiše sunce sija i fenomenalno greje... Čovek pronalazi i nalazi smisao, samo u onome što voli... što postoji... I zato čovek neizostavno mora, i treba da se uveže i priveže za kosmički izvor odakle će biti u stanju da nakupi dovoljno smislene energije... za početak neka to bude žubor planinskog potoka... tog energičnog protoka... I neka to bude putovanje kroz snove na neko udaljeno ostrvo ili pisanje te čudesne pesme... No, isto tako, poznato je da čovek i nalazi smisao, samo ako to i dovoljno želi, poželi... zaželi... prežali... Usud svakog Pesnika jeste da bude večno tužan do groba... pa čak i u najradosnijim momentima... Moj cilj jeste disati (pisati) dobro i kvalitetno unutar graničnika mojih poimanja - a šta bi se kvalitetom moglo ovde smatrati - posmatrati - osmatrati, a svoje biće ne smarati... Samo čitanjem vrlih knjiga i razmišljanjem na neke smislenije teme, pokreću se opet i opet, sve one uspavane i pritajene unutrašnje kreativne energije svetle i svete... Impulsi najčešće onih pod pseudonimom... Ćutanje, takođe, govori još i to da smo posve izgubili smisao današnjeg kazivanja, ali i potkazivanja... Ćutanje jeste najbolje kazivanje... samo za one koji isto naučiše čitati... Ćutanje je najbolji odgovor budali (glupaku)... pod uslovom da sam taj glupak samo ja... Jedan zaključak mi se prosto nameće, a on glasi ovako: Ružni ljudi su doista napisala sve sama božanstvena remek dela... kao božanstveni Dante od koga sve započinje... Ta božanstvena plavet u koju umačem pero današnjeg pisanja... Ko bi danas imao smelosti da zapeva na sav glas stih koji glasi: "Previše sam grešan"... Moj život je "Božanstvena komedija"... hodam po krugovima pakla... i tamo srećem Dantea...