Клице некакве туге
нагло отварам изјутра
у постељи
као последње питање
и тужно исписујем речи
у покушају
и узлетим
у тражење значења
и давање смисла,
а нешто дроби осмех ишчекивања
изложим ли се
тешкој запитаности
и весело бих да изразим
ту безизлазну запитаност
и биће да то мој лични хир
правоснажан посустане
док ја и даље
уображавам неједнакост
мог неправедно пренебрегнутог
данашњег дана...
Нема коментара:
Постави коментар