Живот нам није дариван да трошимо енергију размишљања баш на та сасвим споредна запиткивања - колико неким другим околностима вредимо, а вредимо иако нам то не пише на челу и о нас се огреше и тек кад спознају нашу вредност буде понајчешће касно... Прекасно... Живот је да живимо свесни своје сопствене вредности и освешћени под ударцем истог отрежњења... И много вреднији од нас истим су се упиткивањем мучили, па су у својој пребогатој заоставштини нас мале обавезали да се тиме више не умарамо и да овим мрачним ходницима не тумарамо... И тако се у доколици данашњој родила 40 и нека овогодишња песма:
Исцртавам кишом време
и пишем по трагу онога
што нам је некако измакло
и били су то доживљаји
које још нисмо осетили
биле су то ствари
које још нисмо приметили
и били смо најзад
ми заборављени
у овом непостојању
и биле су то радости
у којима су уживали други
и био је то свет
који нисмо сагледали
ни у једном једином чуду
и били смо опет ми
посве неулепшани
и били смо тужни
и без покрета
и били смо усамљени
и измучени
и били смо одвише пијани
и неромантични
и били смо без почетка
и без краја
и били смо отргнути
у слачајном пролазу
као случајни пролазници...
Нема коментара:
Постави коментар