Ne očekujući više ništa neću se po ko zna koji put razočarati, pa ukoliko me nešto lepo ili dobro i dočeka neću se ni očarati... Posle ničega trebalo je i danas zaslužiti nečiju ledenu ćutnju i zaostavštine rđave bar onu nesmotrenu slutnju, da i misao si preteška u džepu iskrzanih misaonih procesa u prekidu... Čekala sam tako dugo - da bih opet bila zaboravljena u sopstvenim očima suzna tugo... "Ali kako da oživim smisao svojih reči u času kada se sve muti?"-Antoan de Sent-Egziperi... "Ako je jedna civiliazcija jaka, ona pretrpava čoveka blagodetima čak i kada je on nepomičan"... "Jedna rđava književost nam je govorila o potrebi bekstva iz sebe. Naravno, čovek može bežati putujući i istražujući prostore. Ali se prostranstvo ne nalazi. Ono se stvara. A bekstvo nije nikada nikuda vodilo"... "Pravo prostranstvo se ne odnosi na oko, ono je dato samo duhu. Ono ima istu vrednost kao i govor, jer govor daje smisao stvarima"... "Čovek je samo splet odnosa, a eto gde sve veze koje me spajaju sa spoljnim svetom ne vrede bogzna šta"... "Sada ostaju samo skepticizam i žongliranje. Svakako, ja bih voleo da verujem, voleo bih da se borim, voleo bih da pobedim, Ali uzalud se čovek pravi da veruje, da se bori, i da pobeđuje paleći svoja sopstvena sela - veoma je teško iz toga izvući ma kakav zanos"... "U Francuskoj kad izgleda da je sve izgubljeno, dešava se čudo koje spasava Francusku"... "Trkač je u položaju da najvažniju trku u svom životu trči protiv trkača njegove kategorije. Ali on, još od samog početka, primećuje da na nozi nosi okov. Njegovi protivnici su laki kao krila. Borba nema više nikakvog značaja. Čovek diže ruke: -To ne vredi!... - Vredi, vredi!... Šta treba izmisliti da bismo čoveka privoleli da ipak pruži sve od sebe u jednoj trci koja više nije trka?"... "Svakako postoje i ravnodušni ljudi, ali ravnodušnost je grubi oblik očajanja. Ima svakako i onih koji beže"... "Da bi izvesni postupci potekli od srca, potrebno je da njihov smisao bude jasan"... "I svuda vlada neizreciva nelagodnost. Jer ništa ne služi ničemu. Neprijatelj je saznao za nešto što je očigledno i on to sada iskorišćava"... "Bespomoćnost nas je sve pritisnula kao kob... Mi žvimo u slepoj tami jedne administracije. Administracija je mašina. Što je administracija savršenija tim više isključuje slobodno odlučivanje čoveka. U jednoj savršenoj administraciji u kojoj čovek igra ulogu zavrtnja, lenjost, nepoštenje i nepravda više nisu u mogućnosti da delaju"... "Naš svet se sastoji iz delova koji se ne uklapaju jedan u drugi. Nije to pitanje materijala nego časovničara. Nedostaje časovničar"... "Ja korektno obavljam svoj posao. Pa ipak sam ja deo poražene posade. Ja sam utonuo u poraz. Poraz se za mene lepi sa svih strana i ja držim u sopstvenoj ruci jedan dokaz tog poraza"... Treba da budeš sa nekim ko je ponosan što te ima... "Dragi Vlado, evo me da ti se danas i po treći put javim... Ja na primjer veoma volim u poeziji SLIKE pa ma one i neimale dublje ideje, ja ih pišem samo kao SLIKE i one u jednom ciklsuu pjesama vazda dobro dođu... Hvala ti što si se primio korekture prve; a nadam se da će meni reviziju slati tačno. Opet te molim ne zamjeri što te toliko sekiram. - Hoćeš li moći naći nekoga da mi u Sarajevu kupi pretplatu? Knjizi je cijena 1. kr. Pozdrav. Tvoj Aleksa 1913."... Svoje sopstvene stihove ipak treba posle nekog vremena preraditi, prepravljati i nekako drugačije iskazati, pa tako neka ne čudi ako od nekad sasvim naše banalne pesme ispadne iz prepravke pravo remek delo... Šantić - Jovanu Protiću. "...Gledaj i ti da knjiga ispane ukusna. Šta da radiš? Kanda si potpuno zaboravio na mene, kao da se nikad ni čuli ni videli nismo. Daleko od očiju pa daleko od srca. Ja sam se sasvim povukao kao spuž u koru. Kroz cijelu sedmicu izađem valjda dva puta u šetnju i to redovno sam. Sve sam kod kuće: penjem se na krov pa tamburam nogama a kako mi je blizu Neretva, ujzdurisao sam jedan dugački mlat pa s penđera lovim glavatice. Dođi da vidi kako nam je lijepa nova ćuprija! Sa Dušanom sam morao na žalost da prekinem prepisku, jer se prema meni pošljednjih mjeseci, u pitanju moje garancije, ponašao dvosmisleno i nedostojno. Što mi je godo bećao sve je slagao, te sam bio primroan da stvar predam sudu... Možeš misliti kako je meni, kad moram da tužim nekad moga najmilijeg druga!..."... "Dragi moj Mile, ...Mile moj, ne čudi se što te je ista sudbina postigla kao i mene i što si u svojoj duši ponio grobove, opijela i zvona. Tako je suđeno ljudima koji duboko osjećaju, koji ljube i vjeruju... Teški su ti momenti - znam ih. To je umiranje duše, srca, tijela, krvi i srži; umiranje svega - neba i zemlje. No šta ćemo? Prikupimo se u svoju samoću i plačimo, dugo plačimo i utješićemo se koliko toliko. No ipak slatki su i sveti taki bolovi i oni izabranim pletu vjence. Kao iz gorkih sokova grane i iz njihovih rana rađaju se naši najmiliji i najslađi plodovi i sa dna njihovih mora vihori naše tuge izbacuju najljepši biser. Ja stojim sjedim sam i gledam svoje grobove - grobove srca i duše i utješim se i velim: teško onim koji nemaju šta da oplakuju - ti su bili samo živi mrtavci... Dakle, dragi Mile, ponesi hrabro grobove svoje duboko u duši - ponesi i čekaj doći će doba kada će te humke procvetati najljepšim ružama da ti budu nagradom za sve što si prepatio. Javi mi se češće i budi zdravo i veselo tvome vazda vjernome Aleksi"... ALEKSA ŠANTIĆ - VLADIMIRU ĆOROVIĆ... "Dragi Vlado, od sinoć, kako sam pošljednjoj svesci "Ljetopisa" pročitao kritiku Vase Stajića na moju knjigu Pjesama, još ne mogu sebi da dođem, kao da me neko po mozgu smonderisao. Ovo je nešto neočekivano i ovaj mi udarac tim teže pada, što je preko "Ljetopisa" došlo i što se javio pošlje svih onih lijepih pohvala i priznanja, kojima su većina njih moju knjigu dočekali. Bio sam oduševljen i imao sam volju da radim i uradio sam i napisao 70 novih pjesama i mislio sam da priredim i izdam novu knjigu... po ovoj kritici dakle ja ne treba više da zamočim pera, jer sve što sam napisao za 25 godina ne vrijedi ni najmanjeg priznanja. Šta sve u toj kritici nije rečeno? Na prvom mjestu i kao glavno moj kritičar ističe da nemam nikakva talenta, da nisam pjesnik, a drugo da sam pozamljivao građu za pjesme od Dučića, Rakića i Veljka Petrovića, naročito od ovog pošljednjeg...Da je ova kritika izašla u jednom političkom listu, ne bi se na nju ni osvrnuo. Ali pošto je izašla u "Ljetopisu" kome je danas urednik jedan T. Ostojić boli me i veoma boli i na dugo neću imati mira niti volje za rad, sve dotle dok bar jedan bolji kritičar naš onu kritiku ne obori ili je ne potvrdi, pa da jednom znam na čemu sam. Htio sam pisati Skerliću, ali sam od toga odustao, jer se bojim da ne krivo tumačio da sam malodušan i sujetan. A veruj mi niti sam malodušan ni sujetan, nego samo nepravda boli, jer onaku kritiku nisam bar ovog puta zaslužio, jer ipak držim da nešto vrijedim. Meni nije napošljetku žao na jednog neznatnog V. Stajića, ali m ije žao na T. Ostojića što je kritiku uvrstio u "Ljetopis" koji je toliko rasprostranjen... pravo da ti kažem, sve mi je jedno i prema njoj sam ravnodušan i hladan i volio bih da ti se kao svome najboljem prijatelju izjadam, jer ćeš me ti bolje do svih pojmiti..."... ALEKSA ŠANTIĆ - BOGDANU POPOVIĆU... "Poštovani i dragi Gospodine... U Dučićevoj pjesmi "Veče" u prvoj strofi poslednji red glasi: "Teška suza stala u dnu tamnih veđa". Ovdje ja mislim da je jedna besmislica. Veđe nisu trepavice kao što misli Dučić, nego su veđe ili vjeđe OBRVE a u dnu obrva ne može biti suza što ih kogod ne bi naročiti tamo kanuo. Ovu riječ upotrebljavaju mnogi naši srpski i hrvatski pjesnici i svi misle da su to trepavice, a koliko ja znam to su OBRVE. Za mnogo lijepu ne držim ni pjesmu Vojislavljevu "Sa pogledom ugašenim", jer njezin svršetak na me ne čini PRIJATAN utisak. Dakle, dragi gosp. Bogdane, ja se nadam da se na ovo nećete na me ljutiti, i da Vam neće biti šao što se u ovijem stvarima naša mišljenja ne podudaraju..."... "Dragi Vlado, ...Ako sa ovom zbirkom nasjednem, onda vjeruj mi baciću pero i više ništa zapisati neću, nego ću lijepo prihvatiti za terazije i aršin. Jesi l ičitao u "Nov. Vremenu" br. 33, članak od B. Lazarevića "Pregled književnosti u 1910"? Je si li vidio, su kolike se riječi zaustavio na mojoj poeziji? Ono je bezobrazluk. On je jedna velika muha zunduska što ljudima ne da mira, nego peca jednog po jednog. Mora da je to neki prgav čovjek i vrlo uobraženo stvorenje. Ja do duše ne tražim da mi iko bez razloga kadi. Samo me boli kad se jučerašnji poletarci više spominju nego li ja. Puno tebe i Jelenu pozdravlja Tvoj Aleksa"... Ja spadam među one koji ne vole nikoga da prate, a još manje volimo da nas tobož neko i negde prati..."Dragi Vlado, ...Ja ovđe provodim život monotono. Najviše sam kod kuće, jer neprestano kiša pada; a kad je lijepo vrijeme sam lutam po 4-5 sahata po šumi i blesnem. Čitao sam Lilijenkrona i Demela. Ovaj prvi dopada mi se jer je realan. Demel mi se manje sviđa, jer su mu nekako žice nategnute. Ali ima poletne fanatzije i originalnih izraza. Čitao sam i ostale mlađe njemačke pijevce. Oni mi se, osim malog izuzetka, veoma malo dopadaju. To su ljdui koji samo buncaju i oskudni mislima i osjećanjem, trude se da neobičnijem epitetima i figurama postignu efekat. No među njima imadu 2-3 što se meni mnogo svide. - Kako je Lazo Brspina? Je li se kutarisao zlih misli i kako mu je katar? Molim te vidi ga i puno pozdravi... Pozdrav svima od Alekse ...Ovaj moj Dr. Kraus kaže da imam katar u mjehuru, a onaj u Beču o tome mi ništa rekao nije, kao što i ti znaš. No bilo šta bilo sve mi je jedno: ogugnjao sam na bolest ko bubanj na šipku 1910."... "...Tako Vam boga, Gospodine, neka u mojim pjesmama ne bude štamparskih grešaka, kao što se to dešava u drugim našim časopisima a što me veoma jedi! Vaš A. Š."... "Dargi Mile, vrlo se varaš ako misli da sam prema tebi ohladio i da te se ne sjećam. Mene tvoj ukor jako boli, jer nije osnovan niti opravdan. Vjeruj mi, da nema skoro ni jednog dana da te u krugu svojih prijatelja ne spomenem sa najvišim zadovoljstvom i radošću, jer si mi prirastao za srce i šale se od njega ne možeš otkinuti. Što ti se češće ne javljam jedini je uzrok što sam cijele prošle godine bio bolestan te ni za šta nisam mario... Šta ti radiš i šta je sa tvojim "romanom"?... Jedva čekam da se sastanemo i razgovorimo jer sam od ove mostarske monotonije gotov poluditi. Je li živ Ato? Što mi se, edepsuz jedan, nikada ne javi a ja njemu toliko puta? Kako je Dučić?... te je šteta što se taj čovjek ne posveti isključivo poeziji za koju ga je bog stvorio nego se ko kakva fitnija uvija tamo i amo. Pozdravi ga! Do viđenja. Tvoj Aleksa Š."... "Dragi Pero, ...Ti si se, moj dragi Pero, grdo varao kad si i za jedan čas sumnjo na Mostarce i mislio da ti jamu kopaju i da te mrze. Ovdje ni jedne cigle duše nema koja te je mrzila i zla željela. To su ti samo gadne i podle duše nalagale da na taj način zavade Bosance i Hercegovce, da se kolju, i da im zajednički rad oslabe. No o tom za sada dosta... Čestitam ti Božić i bratski te pozdravlja tvoj Aleksa. Molim te, pazi da u pjesmi ne bude ni jedna štamparska pogreška"... Apis ili bik, to veliko sveto božanstvo poreklom iz egipatskog mita, ta životinja sveta, nešto se grdno razjario, pa mu i para besna na nozdrve duva... Nemojte se plašiti neprijatelja koji vas napadaju, već se čuvajte lažnih prijatelja koji vas grle... "Write a letter (what's the matter) You'll feel better (write a letter) You'll feel better when it's done There are losers and winners Just like you and me Losers and winners Just like you and me"... ACCEPT...М ОЈЕ СУ ОЧИ ПРАВИ ПЛАВИ САФИРИ, ПА МИ СЕ НА ТОМЕ И ЧИТАВ СВЕТ ВАЗДА ДИВИ... Ovakvim pogledom sa južne terase na predivan ubeharali vrt cvetovima jabuke i kafom prvom jutarnjom, počinje i započinje Čovek svoj divan svaki dan... Ako postoji i zrnce neke smislene vrednosti i lepote, kada čovek nešto napiše i rekne, onda zaista VELIKO HVALA pokretačima i izazivačima svega toga... Izmigoljim li se skoro uvek ispod odsečenosti još jednog ondašnjeg trenutka, kao bez trunke sumnje ili sa tek po nekom mrvom podozrenja zbog manjkavog ubeđenja, a sve bez osmeha i sa dozom svele zabrinutosti srećnog trenutka, pre nego što zakoračim u još jednu noć ništavila, obavezno prožetog kišom, što sipulja i pada kao bez prestanka i nestanka, a sve niz dugačke drumove stegnute prolećnom izmaglicom, onako kako samo ja umem - bez apsolutnog sluha... Okamenjenim redosledom obične reči, prenesenog značenja, bez navlake i uvlake, kao pred zahtevnom opaskom prepoznatljive pakosti, doduše učtive i očekivane, bez bednog oduševljenja u onom parčetu kolača, kada treba još jednom zahvaliti, za dosadne kišne pejzaže, bez naročitog ubeđenja, a sve ukraj blatnjavog puteljka, a da ne pomislim koliko je doista sitno to što me uopšte ne vređa... U zasebnosti svake kapi kišne, dostojno se prelama taj svetlucavi zvuk danas čujnog groma, kao u suprotnoj nejasnoći bespomoćnog prizora, pred tom glomaznom kolotečinom zvanog života, iz čije gužve sigurnost se rastače u novi krik ranjene ptice, ošinute tupošću antipatične mokrine i njene plave oštrine... Krhkost jednog zrna staklaste prašine, u slepom gimnastičkom razgibavanju ili tumaranju, te sumorno kišne iskričave kapljice, bez izvesne celovitosti vredne, nije ni ovim izrazom po vrednosti izmerljivo, a to kao da jeste osmeh nepravedne krhkosti, u jednom od neveštih osluškivanja preglasnih noćnih kiša i njenih nebeskih glasnih plavih žica, i one osobene lagodnosti, pred otkrićem ne novog jutra, već još jednog staro novog velikog apsurda, kada je krhkost poletela sa svog životnog spruda... "Kraj radnog dana ne bi dočekao sa osećanjem oslobođenja, nego sa tupom glavoboljom i košuljom neprijatno lepljivom od znoja. Snovi su mu se sužavali, sve dok u njima više nije bilo prostora ni za jednu predsatvu veću od slike zavese ili čiste, uredno složene platnene košulje"-Piter Keri... "Osećao je samo očajanje što život provodi na beznačajnom, besmislenom i sporom poslu"... "Nadam se da ste dorasli poslu, jer ako ima ičeg neprijatnijeg od zapošljavanja nekog čoveka - a vama, u vašem položaju, verovatno nije jasno, hm, da je čin zapošljavanja sam po sebi neprijatan? - ako, dakle, ima ičeg neprijatnijeg od zapošljavanja nekog čoveka, onda je to trenutak kad mora da mu se kaže da više ne može da bude zaposlen"... Protrese te dan u kome se osećaš manje vredan, ako ne i apsolutno bedan... No, ipak sutra mora doći i onaj trenutak - kada će zasijati sunčev zrak i najaviti neko lepše, a valjda i bolje - postignuće... Još jedna besmislena oštrina, te blažene arogancije nadasve meke, u beživotnom prikazu priče sa ruba svih očekivanja, ostade neprihvatljiva i danas, nešto nalik fijuku hladnog vetra, bez mrve mišljenja, u toj razdraženoj samilosti, gde još ne uspeva u izazivanju mudrosti, kao onomad kroz prozore klečećih prizora, dok negde rastapa i poslednje kapi jutrošnje čudesne kiše... Vrlo često dešavalo se tako... da kad god se odlučim da za nekoga navijam - taj izgubi... Tako da od večeras prestajem biti navijač... Obično sam donosila ljudima sreću, al sad je sve krenulo naopačke... I ispadoh baksuz...
Нема коментара:
Постави коментар