Бесконачни простор
времена и бремена
и данашње зрнце
неизвесности
испунила је киша
својим електронима туге
и неприметности неке,
па тако начином
на који пишем песму
покрећем
и окрећем
ово постојање
до у бесконачност,
јер ваздухом се није
кретао ветар,
а ми
били смо тишина,
та материја
што се сасвим споро креће,
ток времена
и мишљење посматрача
и та мала тачка
без димензије
и два обртника
око сунчеве осе...
Нема коментара:
Постави коментар