Neki ljudi su kopali i kapom i šakom samo da deci kupe diplome i samo da deci nađu radno mesto... samo ja kopile nisam imala nekoga ko bi za mene kopao i kapom i šakom... Ovo je vreme kada više nemam šta pametno da kažem, osim da možda iznova progutam sve svoje stare rane i tako produžim svoga mučenja dane... "AKO SE NE BORIŠ ZA ONO ŠTO VOLIŠ NE PLAČI ZA ONIM ŠTO IZGUBIŠ"... Treba biti samo sa onima koji se boje izgubiti nas... stavite ih sve na probu, pa proverite koliko je takvih doista... Oblača se... u posle podnevnim satima - očekujem kišu poetične inspiracije... i biće tu neke divne umne zanimacije... "Ponekad Ja očekujem više od drugih zato što sam i Ja voljna učiniti mnogo toga za njih"... "Sve mi dolazi u pravom momentu... Moram biti strpljiva"... Pa ipak došlo jeste, no ja sam i dalje nestrpljivo veliko dete... "Moj život biće bolji kada shvatim da je mnogo bolje biti sama nego juriti ljude koji zaista ne brinu o meni"... Veličina naših noseva treba da svedoči prvenstveno o našem ponosu, ali i o inteligenciji dakako... "-Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve što pročita istina" napisa Ivo Andrić, u "Travničkoj hronici", na strani 237... i to bi bio jedan od najcitiranijih citat a većina ne zna ni sa koje je strane preuzet, a kamo li iz kog dela... Andrić dalje piše: "Ono što je najbolje u njemu ostajalo je nevidljivo i nepristupačno, a ono što je moglo da se vidi i nasluti odbijalo je svakoga. Takav čovek ne bi mogao ni u drugoj sredini, manje teškoj i sirovoj, naći sebi pravog mesta ni stvarnog ugleda. Ovde, u ovoj varoši i među ovim svetom, morao je pogotovu da bude nesrećan i da izgleda i smušen i smešan i sumnjiv i zaludan"... "A te lekovite snage nalaze se, kako su stari učili, "in herbis, in verbis et in lapidibus" (u travama, u rečima i u rudama)"... "...da u svetu, ovakvom kakvog ga mi vidimo, postoji samo dvoje: rastenje i opadanje, i to usko i nerazmrsivo povezani, večito i svuda u pokretu. Sve pojave oko nas samo su izdvojene faze te beskrajne, složene i večne plime i oseke, samo fikcije, prolazni trenuci koje mi proizvoljno izdvajamo, označavamo i nazivamo utvrđenim imenima, kao što su zdravlje, bolest i umiranje. A sve to, naravno, ne postoji. Postoje samo rastenje i opadanje, u raznim stanjima i pod raznim vidovima"... Ono najlepše i posebno srcu važno i svakog Proleća drago, jeste sveto drvo sveta naša trešnja... Moja bajna avlija, puna cveća i behara, ali i žutih maslačaka... I tako ovog divnog proleća mali siroti dživdžani doleću na prozore moje... I tako ja jurnem i zgrabim fotoaparat i dok razmaknem zavesu oni odlete... Mnogo su bojažljivi i preosetljivi... No, danas bilo je to nešto posle 11 sati uspem konačno da uslikam ovog dživdžana jednog... No dovijem se da ne diram kuhinjsku zavesu i da kroz ovu jednu malu prugu pokušam da ga uslikam... I uspelo je... I ovaj dživdžan je došao da mi zacvrkuće na prozoru i donese mnogo Sreće na koju sam čekala bar godine dve cele... Najveći prezir i ljudsku mržnju, osetio je i doživeo samo Onaj Koji nikoga nije mrzeo... Ozbiljnog čitaoca nikada ne treba pitati šta radi, već do koje je strane trenutno stigao... Život je veličanstveni Misju (gospodin) kome povazdan morate govoriti: Pardon... Život bi bio mnogo lepši kada bi sebi svaki dan omogućili iščitavanje po jedne knjige... Kroz čitanje novo skačemo iz knjige u knjgu, iz priče u priču... I evo me sa novom knjigom... Stigoh već do 31 strane, moj jarane... Postoje naslovi koji su mi na prvi mah odbojni... No, tek sad vidim, da upravo takvi naslovi kriju najbolji i vrlo interesantan sadržaj, koji pažljivo treba iščitati... Isto tako postoje lepi naslovi, ne baš dobrog sadržaja... Slično je i sa ljudima u životu... "Neobično je kako malen gest poput osmeha može da odluči tok veoma značajnih događaja. Ali tako je život ustrojen. Polovinom komanduje slučaj, drugom polovinom volja"... Cveće jeste "telo bez uma"... "Verujem da je život poput zagonetke i da rešenje uvek postoji. Verujem da sudbina nije unapred zapisana, već da mi, snagom duha, utičemo na nju"... "Žurba je loš saveznik!"... "Ja ne želim ništa da postignem. Zato se i povlačim" u svoje pisanje odvlačim... "Kad se hladnoća potpuno uvuče u čoveka, ništa se više ne može učiniti... "Biće da pripadam onom delu čovečanstva, koje se i pored svog tog obilja radosti, ipak opredeljuje na svome putu za zaljubljivanje u neku večitu tugu... Bolje neko nedeljno jutro do duboko u dan prespavati, nego otići tamo gde neko jedva čeka da vas verbalno potkači... Ulazimo u nedelju velikih životnih cimanja, na koja očito treba biti jako spreman... I ko da sam znala, rekoh u šali: bolje jutros poći u kafanu... Postoje vrlo specifična i karakteristična mesta na kojima možete iako to ne želite ni najmanje, ipak sresti i doživeti ubitačno neljubazne i drske ljude... I sada sam čvrsto rešila da sledeći put kad ugledam tu personu uopšte joj neću reći ni dobar dan... Trebalo je samo učiniti jedan mali ljudski gest i preneti jednu rečenicu... No, ja sam samo rekla: "Neće vam otpasti jezik ako to kažete"... Čim reč zanemi od dosade, čovek više kao i da ne postoji... Kišni oblak negde ode... kod nas opet granulo Sunce... Kakav stih: "...đavoli u raju, anđelu u paklu"... To može da smisli samo Bon Jon Jovi... Može da ucveta bilo šta... al kad stigne behar jedne od naših trešanja... e onda su samo ti cvetići u centru pažnje... 13 april 2013... Džoni dremka... mnogo voli sunce i glavu svoju da osunča... spavalica naša velika... Posle tmurnog i kišovitog jutra (koje sam prespavala na svu sreću) - Sunce se izvirilo kroz oblačiće nežne i meke... Ovaj dan obećava da će biti osunčan i vedar... kao što o proleću i treba... Danas štedim reči, jer postoji ono veliko sutra, kada ću ih mnogo pametnije i smislenije upotrebiti... "Bacam svoje ja u more, oslobođeni talas neka pređe preko mene, da se suočim sa strahom jednom sam verovao, suze zmajeve za mene i tebe"...
Нема коментара:
Постави коментар