Ako živimo u galaktičkim prostranstvima, svejedno da li 100 km odavde ili nekoliko biliona svetlosnih godina na samoj granici Svemira, koji još uvek sagledavamo samo iznutra, usput nagađajući šta bi moglo biti iza granice svih tih svetova - a u toj neprestanoj igri tamne nevidljive materije i ništavila svog tog ispunjenog vakumom, u toj fuziji materije i atoma, sa mnoštvom treperavih supernovih rođenih zvezda i crnih usisavajućih rupa, koje sablasno gravitacijom gutaju zvezde u smrt, a gde je naša planeta ta predivna plava Zemlja pa skoro neprimetna kao zrno graška na dlanu Božje ruke, šta onda pričati dalje... i tako sve naše svakodnevne tričarije dođu manje i od jedne kućne grinje vidljive tek pod biološkim mikroskopom... "Najveći lažovi uvek su oni koji veruju u ono što govore"-Fridrih Cauner... "Tamo gde sam bio imao sam krila kojima nisam mogao da letim, tamo gde sam bio imao sam suze kojima nisam mogao da plačem"... Plavi Neptun, džinovski Jupiter, prstenasti Saturn, rumeni Mars, blistava Venera... Večeras zaplovimo kroz sav taj Svemir, kroz taj gravitacioni nemir nošeni vetrovima solarnim... i možda baš mi nećemo dočekati da Sunce našeg horizonta postane mali beli patuljak i da se ugasi, a tako i naši životi sa njim (i biće to momenat kada ubismo vlastito Sunce neba svojim psovkama)... Možda se ipak izvučemo za dlaku bolje nego izumrli dinosaurusi... Jer na koncu konca bio bi to tužan završetak jedne tako napredne civilizacije kao što je ova naša ljudska... ova naša neprimetna galaktička ljuska... I večeras putujem kroz vreme, kroz galaksije, kroz sve te kapije... nazad u prapočetak... u sav taj haotični i vrtoglavi začetak... Reči velikog praska... I teško da i pomislimo da je budućnost naše planete u našim rukama... Svi oni koje sretnem "slučajno" mogu postati najbolji deo moga života... "BOLJE VIKA, NEGO ŠAPAT"... U svakoj gromadi nađem grančicu ili slamčici za koju ili uz koju mogu da se zadržim... Najveća neprijatnost jednog ljudskog života jeste nesposobnost da čovek izgradi svoje samopouzdanje... Čovek jedino može da spozna, kao i da oseti svoju najveću ljudsku bedu... Ja nisam mogla, a sve da sam podsvesno i htela, verovati u sebe ili neke svoje ni omalene sposobnosti... Kakav to čovek mora imati ili treba imati um po kome bi verovao u samoga sebe, kad je nadasve uvek bilo mngo više onih koji nikada u sposobnost ili neko umeće takvog čoveka nisu ni verovali, a ni pomišljali... Promišljam sa zakašnjenjem... Postoje datumi na koje smo ostali ravnodušno nemi, pa stoga i ne čudi danas što ih više nema u našem spomenaru ili memoriji prisećanja... I tvoj krik, postaje neverovatno prijatan lik... Život će vam najbolje dokazati kojih ste ideala doista bili vredni... Ljubav bi trebala biti mogućnost i postignuće da se dokuči u ništa... Ljubav može biti i onaj kovitlac koji nas truje... pljuje... Ljudima možete zavrteti pamet slično najlepšem baletskom pokretu, ali ljude nikako ne možete naterati da veruju u bolje sutra... Jer, bolje sutra, postaje skoro isto kao i - malo sutra... Ljudi su ništa drugo do sasvim obične knjige, koje povazadn iščitavamo na sebi svojstven način... Neke brzo i olako, druge teže i temeljnije... Neki opet imaju samo dobar povez i korice, a opet neki imaju pološe listove sa dosta dobrog i mudrog teksta... Sve u svemu - ljudi su knjige, koje služe da se pročitaju... Itd... "Staviti se "u tuđu kožu", kako bismo svet mogli da posmatramo iz perspektive druge osobe, predstavlja jedan od suštinskih zadataka u našem životu, kroz koji se učimo ljubavi"-Hans Jeloušek "Šta je potrebno za ljubav", str. 120... "Zrela ljubav se, međutim, sastoji u tome da onog drugog naučimo da prihvatamo i tamo gde je "drugačiji". Drugim rečima: "drugačiji" smo ne samo zbog različitosti među polovima, već zato što smo u suštini dva različita čoveka, dve samostalne ličnosti"-Hans Jeloušek "Šta je potrebno za ljubav", str. 116... Postoji i takva vrsta pepela ispod koga više ne svetluca ni jedna jedina iskra... I danas ne bi smeli zaboraviti poraditi bar malo na dobrom starom osećanju lične vrednosti... A kad čovek čita sve više i više... bogami lepo mu se i piše... Sve ono staro što okošta u nama, treba zameniti nečim svežim i novim... Tri naslova koji ublažavaju svaku mučninu... Živelo još jedno čitalačko Proleće Sveto 2017-0... Čist planinski vazduh jeste spas za zatrovanog čoveka iz gradske sredine... Moja mučnina nastupila je na potpuno prazan stomak... Najviše nas ubija ono što ne volimo, ali i ono što previše volimo... Više volim da se smrznem, nego da me vatra opeče... Istina je nepotkupljiva... Ne trpi lažna dodvoravanja... Ulizice... I prodane guzice sa široke ulice... Za naše ubice postoji samo jedna olakšavajuća okolnost, a to jeste upravo njihova tvrdnja da nas nisu ubili, nego da smo se tobož ubili sami... Ja sam upravo od onih koje zamrznu već na prvi pogled... Neki ljudi su dovoljno ubijeni u pojam, tako da je svaki dodatni pokušaj njihovog daljeg ubijanja odveć bespredmetan... Ni jedan lanac nije dobar, pa taman on bio i prijateljski... Nešto razmišljam... pa zaključujem: BOLJE BITI PAMETAN, NEGO BITI PISMEN... Moj mozak je prodisao, otkako ne gleda TV-e i ne čita tabloide... U laži je dugačak jezik, a pamet kratka... ISTINA JE SAMO JEDNA - DOBRA MUZIKA... Opet je osvanulo jedno od onih jutara, kada uhvatih za džezvu - i prosuh kafu po sred čistog šporeta...
Нема коментара:
Постави коментар