ПРАЗНИНА...

Празнина онога 

што остаје иза 

и слепило наших удова 

што изнова тражи начин 

од искона споречкан 

којим би да оивичи време 

и настави навигацију 

свога промашеног хода 

према Сунцу 

ту где нема више 

оног звука птица

којим смо живели 

пре ових живота 

и ту где помрчина невидела 

тужно зацвили 

у преполовљеним нама, 

а земља лепљива за прсте 

тешко да пријања 

за оно што се незадрживим 

учини и данас, 

још од онда када смо 

убирали букете 

сланом окамењених цветова 

без задржавања борбе 

у свету те тоталне еклипсе 

што се из пакленог вира 

тако сладострасно исцртавала 

по опруженим длановима 

унапред растегнутих шака, 

којима смо ту 

на размеђи зараслих 

пешачких стаза 

ограђивали сваки данашњи удах 

као двосмислени предах 

пред којим покрећем поглед 

у небозрачну јаму 

ове песничке празнине...