МЕЛАНХОЛИЈА...

Ко још мари 

што нам отиче време 

и зар ти поједини гласови измичу, 

јаој, 

да одговоре тек донекле 

на ове утиске 

и околности испразних осећања, 

ох, 

хаљине радости раздерала је туга 

и ова досадна киша, 

која је усуд ове тежње неразмишљања 

и најтежа мисао која би могла да се изрекне, 

а не порекне, 

док на лицу још титра издаја срдитог изданка 

и нећу правити галаму, 

ниско и смешно 

све што ми преостаје 

од пустиње ове, 

меланхолија стаје да ме љуби 

ту на ободу злокобног ми гроба, 

савладана је ова моја злоба, 

сродна можда постанем и ја вредном свету, 

као свежина уплетена у равнотежу, 

па још ћу да откинем предах 

певајући о лажној страсти 

издалека што је ништавило 

необично у моје срце домами...