Да заварам страх једне те исте песме
пролазим кроз капије вечности
заглављена у потоку непостојања
док почесто громови причања тутње
на концу силина данашњег доживљаја
и вртоглаво ударају прве капи кише
да сву драж лепог замене још једном
крајњом линијом поноћног пораза
што их свака осама моја долива
у сутон бесконачности сличне
и ноћас што одласку твом завидим
па остајући без смелости данас
затварам се у своју унутрашњу стегу
људски слаба у искиданости срца
јер још бих да присвојим за незаборав
исечак оне блискости и даљине сваке
сад у кобном озарењу и погледај ме
љутито у смелости овој ако те
заволим тако да ти и даље примичем
нејасне стихове и загонетно уметање речи
у ово обично неспојиво време
тражећи мотив складни или пак
контраст захвалности неке кад
све је опет разбацано твојим одласком
у овој души све испретурано и ломно
и све згажено што је некад било мажено
и назовимо то непокретност туге
док слушам како рањеник овог боја
неизмерно сетан и сретан
у свом болу отвара неки нови
предео свог побожног мука...
Нема коментара:
Постави коментар