ХИМЕРА...

Једнолична подударност доноси 

перманентни страх од априлског снега, 

од стега, од скоро свега, 

а киша прецизно изводи своје падање 

и пропадање у беспрекорној форми 

априлске хладноће и зар није 

безосећајна стварност о којој певам, 

та прохладна мисао још увек 

непрецизна да осликам неке делове 

данашњег одраза и ту суровост 

унутрашње пути и тај принцип пусти, 

док кишне мрље прозрачне од свог 

сјаја преливају и одливају време
као кроз мокро и модро небо изнад чијих 

сивих облака још пролама гром или 

звук тешких авиона, а тек негде иза 

прве небеске бразде химера довикује 

певајући од среће изнова рођена 

пре свог умирања као увирања у 

језерску повучену и одсечену воду...