Симбиоза јутарње измаглице
и осећај туробности
клизи низ леђа града,
док иза прозора воља
против које ништа не могу,
а да могу
опозвала бих већ данас
сваки исхитрени крај,
сваку оптичку пролазност даха,
сваки пад лимене олупине
и сваки страх промрзлих ноћи,
о ти несрећно Отачество
што нас победиво
само кроз смрт и умирање
у небеске поседе
тако уснуле уводиш
и Бог зна куда водиш...
Срце је данас загарављено
и забрављено
овом страшћу бола
и поглед је пријемчив
за сву овосветску тугу
као изгладнелу кугу,
а ја још стојим
насред крваве буре
спутана унутар
овог ивичњака
умирања и озеблог срца,
па као да сам противна
том природном назначењу
док бол
још ме разлаже
на громаде и комаде
и је ли то казна
за пролазне нам насладе
пред трункама живота...
Речи бола у мени данас јече
и нису разговорљиве више,
а послушно их пишем
у данашњој жалости ове песме,
да се спасем
од меланхоличне пасивности краја,
што свеобухватно протеже
своју позицију смисла
након толико бесмисла...
На концу вечног живота
седим у каљужи
без неодстатка снаге
да се противно свему
ипак све мање радујем
- а чему?
ти непомирљиво саосећање бола,
што повлачиш у заклон
и моћ мога говора,
а ја сагласна
са овим самосажаљењем
ћутим...
И хоћу ли моћи да докучим
ове бескрајности хладни склад
мој нескладу
што ме вечно разапињеш
између радости и бола,
вечито истог пробног лета,
мој галебе спржених крила...
Нема коментара:
Постави коментар