DA LI PAMTITE...

MALA ODA ŠANTIĆU...

Ti kome je svako Njino prijateljsko pismo bilo neobično drago... Ti iskrena radosti istinite Iskre i pravdo čista i nado sveta i svela... Ti osobiti u poštovanju i pozdravima prijateljski okrenuti Njima... Ti umorom neumoren i molbama nesatrven, bolom i jadom hranjen... Ti večitim patnjam milosrdno hranjen i kukavicama lažno branjen... Ti uvek odan i nikad dušmanima prodan... Ti Zori večito pesmom ostade blagorodan... Ti...

"...Šantić. je pesnik bez velike strasti i bez plamenog patosa. Bogatstvo reči nije veliko, jer ne treba. Bogatstvo osećaja je veće, ali je skrušeno, zatrpano i pripitomljeno. Pesme nisu rađene sa velikom intonacijom. I većinom se ne završavaju trijumfalno. Splendidnosti niakda nema. Ni luksuza, ni rafinerije nema. Da, da siva ševa naših tvrdih, kamenjivih brazda ne može uzeti na sebe sjajno perje rajskih ptica"-Isidora Sekulić., 1918... "U prvom svjetskom ratu zatvaran je kao talac i izvođen pred sud pod optužbom za izdaju i buntarstvo. Kraj tog četvorogodišnejg svjetskog klanja i ličnog i narodnog stradanja dočekuje oronula zdravlja i u materijalnoj bijedi, ali književni rad nastavlja do smrti (1924. godine)... Onaj nekad retko lepi Aleksa bio je sasvim grohno, imao lice ne samo izborano nego prosto potamnelo... I ako se bio promenio! Govorio je teško, snebivljivo, sporo; već je brkao imena, i ponekad se zaplićao u rečenicama. Kad sam posle bio s njim u Mostaru, video sam kako se povlači od društva, kako voli da smo nasamo, kako se plaši dodira. Imao je tada i neka priviđenja. Uveravao me kako u našoj bašti, ograđenoj i povučenoj iza kuće, tutnje neki konji, i čudio se što ih ja ne čujem... Šantić je bolovao od tabesa (bolesti živčanog sistema)"... Ljude kroz život treba prosejati pa razlučiti bitne od nebitnih i tako videti kroz Poeziju jasnije odredište svih ciljeva...

Ми волимо живот

"У време мира 

У и доба рата 

Небо остаје исто 

Можете досегнути до звијезда превисоко 

Један од вас рођен у беди 

Остане ли без шансе 

Али и даље држећи се за голи живот

Ми волимо живот 

Ми волимо живот

Шта је време - оно место 

За некога ко је изгубљен 

Њему је тешко да преживи 

У џунгли живота

Ми волимо живот 

Ми волимо живот

Да ли постоји неко да ме саслуша 

Да ли постоји неко да ме види 

Да ли постоји неко да ме чује 

Зар никога није брига

Још једна суза у реци живота 

Богови су окренули леђа 

Данас лице – које не знате 

И сутра то си можда ти

Ми волимо живот

Једна суза у реци живота

Ми волимо живот 

Ми волимо живот"

Accept

(moj proizvoljni prevod sa engleskog)

Vidimo da su ljudi vični skoro svemu i da sve lako nauče osim jedno, a to jeste - da iskreni budu... Iskrenost se ne može naučiti... Takvi se morate roditi i dogoditi... Lepo je čuti kako neki ljudi veruju u osloboditeljsku ili isceliteljsku moć energije ljubavi, no ja se nešto ne slažem sa mišlju takvih, jer po meni ljubav pre mnogo više može da porobi il izdrobi, nego što čoveka doista oslobodi... Od danas iz mene progovara metalno srce i metalna duša... Moj današnji moto glasi: BOLJE NEMATI NIKOG, NEGO IMATI SVAKOG... Pod plaštom probuđene reči, uštirkano neće ostati svo to plemenito nadahnuće, jer tek sada reč svoj lepet prepoznaje, pa stiže u svoj toj univerzumskoj mreži, svoj iznenadni polet da smisleno upotrebi i enigmu protumači ili reši... Mirna plavet noći, u neprozirnom staklu jezerskog dna, kao da ogleda mesečeve trakaste zrake, što bez zaborava namiguju priobalnim stenama... A išarano kamenje, nema više koga tu da sapliće, osim možda rovito jutro sa dva tri beznačajna pogleda... I duša sa sasušenim ranama, svetla i vaskrsla, u kojoj sumnji više napretka davati nikad neće... Ne smotrim više to prazno beznaličje poderanog džepa, taj ostatak preoštrog načetog života... Jer svet taj mog vidokruga što tek zaplovi, po sredi mirnoće i noći ove, nošen i vođen tek jednim dahom prezrelih trešanja, prohodiće stazama mnogohvaljenog disanja... I pamet zagledana preko plota, iz jasnosti opet vaskrsava... i veselo ćilim reči usredsređeno tka, po njivama zemlje ove moje... itd... U želucu zbunjenosti neke neme, pevuši smotuljak veličine lešnik kuglice i trenutak iza potiljka kao da promišljeno kucne, o zamišljeni nepatvoreni treptaj moga oka... I nežno plava nebesa, kao da više nikad neće, spoznati peckanje te neke urezane ravnoteže, što kosmičkom utrobom poskakuje i kroz poštovanje istine, nepomično više ništa ne dokazuje... Žmirkanje blistavog trenutka, bez suviška verovanja, viđenog u jednoj staklenoj kapi neuništive tvrdoće, zbunjeno na pokret blagosti, kao da ne ume da nastavi dalje... Staklasti odsjaj mesečine žute, primetno za trenutak kao da daje znake, pogodne pokretu prolećnog mirisa, na skramama noći, gde upravo promisao izvorno laska, oko pritajenog zvuka, upadljivo izloženog na nelagodnost kucanja, tamo o hrastova vrata... Danas primetim jedan fenomen: iako je kiša padala, ptice su nesmetano stajale na svojim granama ne prestajući da veselo cvrkuću svoju melodiju Proleću i cveću... A kad bi samo malo pažljivije i više čitali knjige, imali bi sve manje vremena da nanose pakosti drugima... Radost jednog lomnog trenutka, kada se kap staklaste suze ili kiše, rasprsne ili rasplače, u kriku bola, ali i divljenja, zato što u svoj toj tuzi samo iščezne lepota, a slabost mesto prvobitne snage preispuni srce, još jednim paradoksom života, u još jednoj nemogućnosti da prodre u tajnu mistične staklaste kapi jedne prinčevske suze stakla... Čovečanstvo je oduvek ljubilo samo one koji ne misle i koji ne govore... A kad postanete vešti u baratanju svojim mislenim i govornim aparatom, ljudi će bežati od vas, uz obrazloženje - kako razgovor zamara... I doista moje najveće iznenađenje nastupa upravo onda, kada neočekivano primetim da me svi drugi mnogo bolje poznaju, nego što ja poznajem sama sebe... Ako vam dosadi da previše sa nekim pričate, onda uzmite knjigu u šake i čitajte... Na najčešće i najređe postavljeno pitanje: "Šta radiš???"... Odgovaram - kratko, jasno i glasno: "Sviram klincu!!!"... Ne treba nikad dozvoliti, da lepe vesti i dešavanja, padnu u senku, usled loših vesti i neveselih informacija... 22 april 2013... Prođosmo bez kapi kiše... Sunce je na momenat izgrejalo iza oblačne zavese... No, opet je oblačno i mračno... Neka ne čudi... Uksoro će i DOBRO VEČE... Trešnja je već počela da se trebi... Pčelice toliko pevaju i zuje oko cveta jabuke da ih je milina slušati... Neverovatno prijatan pčelinji orkestar vredno je sakupljao polen... Još jedan vredan dan... Takav nam je svaki dan... Malo su se čekićem krcali i ručno trebili jesenji lešnici... Jedino je izostala vožnja - iz nekih starih razloga... ITD... A skuvala sam i lonac soka od marela... I nisam surova u "osuđivanju" drugih i drugačijih... Samo po malo mi se pokatkad učini... da sam u jednom datom i zadatom trenutku... bila najsurovije moguće kažnjena bez ijedne ljudske reči... od tih nekih... No, kad bolje porazmislim treba da sam do neba zahvalna, pa i preko toga i iznad toga prezahvalna... HVALA... Iako nema na čemu... Bravo za ljude koji pošteno rade svoj posao, pa hrabro vuku poteze prave... I dok iščekujem prve kapi kiše da se oglase... da ne bih sedela zaludna... reših da degustiram sremuš čorbu... Naoblačilo se i polako smračilo... I uskoro će ta kiša što je još pre 2 dana mirisala u zraku... Šta sam rekla - da li pamtite...