Uvek postoji i onaj bol, koji nije u stanju da neutrališe panadol... "...Što Vam za toliko vremena ništa ne poslah za Ljetopis, razlog je jedino moja bolest. Ima već tri godine da se neugodno osjećam i da vrlo malo pišem... Prije mjesec dana bio sam na smrti od bubrežnog kamena a sad sam se dobro oporavio i nadam se posigurno, da ću Vam u toku ove godine poslati koji rad, posvoj prilici jedan komad pozorišni u 1 činu, a može biti i ciklus pjesama. Primite iskreno srpsko pozdravljanje od Vašeg A. Šantića"... "Dragi Vlado!... U ostalom ti ćeš pisati o komadu po svome ubjeđenju i svršena molitva. Mnogo iskrenih pozdrava šalje ti Tvoj Aleksa"... "Dragi Risto! Imaš puno razloga da se ljutiš i srdiš na moje ćutanje. No uveram te, da ja nemam ništa ni protiv tebe ni protiv tvoje lijepe "Iskre". Što sam toliko ćutao ne čudi se. Ja sam čovjek prilično bolestan od živaca pa uz to me lako svaka malenkost uzruja... Tu treba mnogo jačih živaca, nego li su moji, pa da čovjek prema takim podvalama ostane ravnodušan i da ga ne zaboli. Pa reci mi u ovakvom raspoloženju jesam li mogao što "sročiti"? Ja i sada za to nemam nikakve volje pa mi je žao što ti ne mogu po želji učiniti. Sad sam, evo, prebirao po arhivi i našao ovaj sonet koji ti šaljem, pa te molim kao brata ako nije dobar i za štampu, nemoj ga unijeti u "Iskru" no ga odma uništi... Srdačno ti čestitam novu godinu i iskreno te pozdravlja tvoj A Šantić"... "...Jeste li vidjeli kako me Biogradske novine napadaju za himnu?Tamo najveći šusteri i bolesni ljudi postaju kritičari i što je najgore postaju vlast. U Srbiji danas nema autoriteta, tamo su svi stručni ljudi, tamo su svi ministri i pjesnici. Ja svoje himne nisam nikome naturao, nego me ministarstvo prosvjete pozvalo i molilo da ja napišem himnu. I eto, vidite šta se dogodilo. No, neka čine što im drago, ja imam (bog mi je dao) jako srce, te ću i taj bol pregurati i prezreti propalice koje nemaju nikakvih svetinja. Primite iskreno prijateljsko pozdarvljanje od Vašeg uviejk odanog Alekse Šantića".... "...Milo mi je bilo, što mi je kao Srbinu iz neoslobođenih krajeva, bila pala u dio čast, da napišem himnu za Srbiju. Ali sad baš kao Srbina iz neoslobođenih krajeva, mene tim više bole napadaji braće i to oštri, bezobrazni napadaji, prema kojima ne mogu ostati ravnodušan. Ja niti sam želio niti želim da izazivam škandale tom svojom pjesmom, a - prema pisanju novina - vidim da će ih biti i to svakojakih, te Vas zato lijepo molim, da odma odete kod G. ministra prosvjete g. Ljube Stojanonovića da mu predate ovo moje pismo, neka ga i on pročita; i da ga iskreno umolite, nek himnu odma natrag povuče i moj rukopis meni povrati. Ako ste mi pravi prijatelj, ako mi dobra želite, to ćete odma bez predomišljanja učiniti. Očekujem Vaš brzi odgovor i iskreno Vas pozdravlja Vaš odani A. Šantić"... "... Ne znaš koliko si me obradovao ovim tvojim pismom! Željan sam da se razgovorim, da nešto čujem to mi duši godi, jer je naš Mostar pošao đavoljijem tragom, te su me naše lokalne neprilike umrtvile i ubile mi volju za svaki rad, pa i na književbom polju. No, eto, ja hoću da se otresem svake lokalne akcije, svega što mi smeta da malo "poletim" pa makar i po zemlji, kad je nebo tako daleko... Očekujem tvoj odgovor, iskreni pozdrav šalje ti tvoj Aleksa Š."... ALEKSA ŠANTIĆ piše JOVANU GRČIĆU... "Dragi moj prijatelju, veliko Vam hvala na poslatoj Vašoj slici. Ona me najbolje uvjerava o Vašem stalnom i iskrenom prijateljstvu i meni je veoma milo što je mogu staviti u album slika mojih najboljih i najmilijih prijatelja. Ovom prilikom šaljem Vam, evo, i ja svoju sliku koju Vam obećah. Primite je, dragi prijatelju, u znak moga iskrenog prijateljstva i zahvalnosti. A sad budite zdravo i veselo Vašem odanom A. Šantiću"... Mostar, 1903.... "...Ja izjedoh veliku poparu od onog Bog. Popovića. Šta ćeš? On ima pravo - on je francuz pa hoće da i mi sprski pisci ili bolje samouci budemo kao Viktor Hugo, Mise i drugi. On nije pisao da moje stihove ocijeni, nego da pokaže svijetu svoju veleučenost. Ne velim da on nije u svojoj kritici učinio dosta umjesnih primjedaba; Ali u isto vrijeme on je činio i pogrešaka. On se nije bavio suštinom mojih stihova, no se osvrćao na pojedine riječi i izraze moje. No neka o meni piše šta ko hoće. Ja ću ići svojim putem pa doklen stignem. Osjećam u sebi snagu i ona će me voditi i dalje a niko više. Ja ću ovog ljeta u Dubrovnik. Ostaću mjesec ili više da činim morske banje i da izgonim iz živaca "nečastivoga" nervozu..."... "...Ja sam još jednako nervozan i nezadovoljan. Primite prijateljski pozdrav od Vašeg odanog Alekse Šantića"... "U poslu sam i brizi oko rasturanja svoje knjige, pa nemam vremena a ni volje da bih ti što originalno napisao za lijepu "Iskru"... Grli te i ljubi tvoj odani Aleksa Š."... "...Ja bih ti drage volje poslao koji rad za Iskru, ali tako mi boga imam užasno mnogo posla, te ne mogu ni slovca da napišem; a od gotovije stvari nemam mnogo koje bi zgodne za "Iskru" bile. No svakako od nove godine poslaću ti, to budi uvjeren. Tvoja je Iskra vrlo uređena i ja ti bratski čestitam. Na ljeto, ako bog da, eto me tamo te ću ostati mjesec dana. - Grli te i ljubi tvoj odani Aleksa Šantić"... "...Ja sam brate bolestan, te ne mogu pera prihvatiti da ti napišem pjesmu... Ja ovih dana ne mogu ništa stvoriti jer sam vrlo, vrlo rastrojen u duši i bolestan... Pozdravi svu braću a ti primi iskreni pozdrav od tvoga Alekse"... "...Ti veliš da si mi pisao tolika pisma. Ja, brate, nisam primio ni jednog tvog pisma ima već toliko zemana, pa sam se čisto čudio i sumnjao da se nisi što na me ražljutio. Bog zna gdje su ta pisma!... Ja sam uvjeren, bez ikakva ulagivanja, da će tvoj prepjev biti daleko bolji od moga, jer si bolji nijemac od mene a uz to si se mnogo u prevađanju vježbao... A sad budi zdravo i veselo tvom iskrenom prijatelju Aleksi Šantiću"... "...Za ove stihove pitao sam ovdje mnoge švabe, da mi kažu, šta je s njima Hajne htio reći, no đavolji nije mi znao kazati. Ja znam šta je Gimpel, ali ne znam smisao cijele kitice. Ja Vas molim kao svoga dobrog prijatelja, da mi Vi to tačno rastumačite i kažete, kako bi se to na srpski prevesti moglo, pa da smisao bude ista kao u originalu. Oprostite mi što Vas sa ovakvijem malenkostima bunim u Vašem radu, no nadam se da se nećete na me, kao na svoga odanog prijatelja srditi. Očekujući što skorim Vaš mili mi odgovor, iskreni pozdrav šalje Vam Vaš Aleksa Šantić."... "...Ovom prilikom, dopustite mi, da Vam se, kao svome prijatelju, izjadam na nepravdu koju mi je učinilo "Brankovo kolo"... Budite dobri pa mi pišite, šta mislite o stvari i da li bi umjesno bilo, da kritičaru ovu ili bolje ovnu, odgovorim. Primite iskreno pozdravljanje i poštovanje od Vašeg A. Šantića"... "...Oprostite mi što sam slobodan, da Vam sa svojijem jadima dosađujem No, ja držim, vjerujem i nadam se da ste mi prijatelj, te da Vam se mogu slobodno ispovediti. Od kako sam ugledao svijeta, nikad mi ne bijahu tako crni dani kao sada. Još da mi nije ovdje moga vjernog i iskrenog druga Jovan Dučića, ovog divnog i slatkog pjesnika, čisto ne znam šta bih od života. No on, svojom veselom i prijatnom pojavom i svojim prijatnim razgovorom, oduzimlje mi polovinu tuge..."... "...Ovdje je sve kao što je bilo: Neretva šumi; jesen se prikrada; nebo je mračno a mi sumorno gledamo na nj... Zbogom! Budi zdravo i veselo tvom odanom Aleksi Š."...
Piter Keri: "Ako želiš da vidš Veneciju, Firencu i Stari svet, prvo prodaj ili pojedi svoje kokoške, pa ćeš znati da po povratku nećeš zateći veću nevolju od kokošinjca zaraslog u korov... Želudac mu nije podnosio ništa osim bistre goveđe supe i suvog dvopeka. Čitao je Bibliju kad su mu oči bile u stanju da podnesu slova koja igraju. Molio se. Obećavao je Bogu da se više nikada neće kladiti. Sva naša vera je neka vrsta opklade... Mi se kladimo... kladimo se da postoji Bog. Svoj život ulažemo u tu opkladu. Proračunavamo izglede, dobitak, mogućnost da jednom obitavamo u raju sa svetiteljima. Pred zoru se budimo obliveni hladnim znojem zbog muka koje nas muče u vezi s tom opkladom... Mi moramo da se kockamo svakog trenutka ovog vremena koje nam je dato na zemlji. Sve moramo da uložimo u nedokazivu činjenicu Njegovog postojanja... ispada da je veoma teško voditi konverzaciju sa osobom koja ne želi da govori... nije voleo ljude koje je poznavao. Bili su mu dosadni. Video ih je kao krupne životinje koje pasu na tesnom i krcatom pašnjaku, koje žvaću, preživaju, gutaju na jednoj strani, a izbacuju na drugoj. Klađenje je upravo to: čudovište koje treba hraniti"...
Život naš ovozemaljski nešto kao neprestano kartanje, dok preko puta vazda, promiču svi ti bedni ljudi koji nam se osmehuju lažno, poređani tek oko okruglog astala, što zagušen dimom belih magli odoleva i u kome času do skoro poslednje pare neko kao da slabijeg tu potuče, ali na veliku radost života, još uvek nikad dovoljno i dostojno poraziti kao da i ne ume...Propust današnje zlovoljnosti u trku bez žurbe, promiče u promicanju nepomičnosti neke drevne i kao da oseća pretnje neobjašnjene i daleke... Pometenost alkoholisanog udara, te nerazumljive sreće... Udar vetra raskopčaće još jedno ništavilo, neuredno i bez zamisli... Čudnovata nepokornost udobno na marginama susreće neke nove izopštenike, onako blede i zamišljene... Zavera milostive bitnosti, pokatkad ume biti tako praznoglava i priglupa... Logika bez smeška preobraziće i današnje napore u "kapi Princa Ruperta"... U tom omalenom tesnacu, obrnem se tek oko svoje male osovine, gde su rumene zore i očaravajuće jutarnje zrake, a tek ratoboran ponos istaknut na prvo mesto... Oduševljenje šaram u plavo, tek da najsrdačnije prošapućem o udobnosti još jednog dana... Črvstina kamenog temelja nad raskvašenom ilovačom prkosi, naoružana jednom treperavom lampom romantike i nesumnjivo očešljane duge kose, razborito provučena iza zida ironije, gde tako tvrdoglavo izlači dva deblja kraja, bez govora, još čvršće zagledana u pra dubine trulog stiha... Iz zamagljene pra dubine, prijatno izranjaju prve podnevne iskre, plavog koračaja i visoko podignutog čela, tek da uzdržanim ušima kasnije reč prećute ili negde ispišu, nalik mrljama plavog mastila u vrtlogu sve te podudarnosti odveć očigledne... Sussudio... Sussudio... Sussudio... Ko bi se usudio - da bi meni oštro sudio!!!... Neki ljudi nemaju prava da vas pitaju kako se osećate... A zašto je to tako - nisam uspela da odgonetnem u refrenu jedne strane pesme... I tako s vremena na vreme... bacim po koju misao... čisto onako da ne otupim... a sve da pobedim strah da ću nekim čudom u pisanju da ogluvim... i tako dar pisanja negde usput zagubim... Ovako sebe proverim dal sam još živa... I ostavih misao tamo negde na drugom zidu (drugoj temi) i sad skrenuh sa onoga što sam htela malo čas reći... A šta da lupim, a da ipak nešto prepoetično kažem???... I sa pisanjem u zadnje vreme ne stojim baš lako... Ne umem više da pišem pesme... Bruka živa... Zanemeše naša usta od sramote klete!!!... I lažu oni koji kažu da su - fini, pošteni, verni i odani... Ma ko pas lažu... Lažu i kad kažu da su u pravu... Zato ja svoje greške najvećma na svetu volim i ljubim... Sa svojim greškama fantastično se povazdan družim... I moju pažnju više ne može držati čistota vašeg svetog učenja... Kada se pojavi prvi zrak ili zrno sumnje u bilo čemu ili prema nečemu, jedino što treba da uradite, jeste da sa time raskrstite, a to ćete postići jedino tako kada pokidate svaku tanku i nevidljivu nit, koja vas za to nekim vezama možda veže... Neosporna je činjenica da smo u životu dobrotu darivali... Izuzimam one sitne i male trenutke, kada to nije možda bilo i izgledalo tako... No, posle svega pitam se - A šta smo dobili za svu tu dobrotu što smo nekad i negde darivali???... Odgovor je prost - Ništa... I bez žala kažem - tako treba i mora... Starac Porfirije kaze: ''Gospod promislja o svemu i upravlja nasim zivotima... Treba znati kakav savet svaki covek moze da prihvati... Ljudi treba da uvek budu u pokretu... Sve sto je palo, moze da se ispravi... Umiri se i ne brini, jer ces inace upropastiti svoje zdravlje... Ustani i podji u brda... Duhovne stvari se ne mogu postici bez borbe...''... ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ... ВАИСТИНУ... ВАСКРШЊУ РАДОСТ... ВАСЕЉЕНИ ДОНЕСЕ...
Нема коментара:
Постави коментар