U nečijim životima, u nečijim eventualnim mislima, u nečijim sporadičnim htenjima ili vrenjima - mi smo poslužili samo kao dubleri, kao večno oni drugi koji na kraju krajeva ipak sa osmehom gube... Nekim ljudima ja se više ne javljam prva, mada ja se ne javljam uopšte - samo iz razloga da im ne pokvarim dan ili neki tajni plan... i pustim tako da me reka odnese svojim tokom i nagutam se mulja - baš žestoko... Možda niko i ne razume, a niti hoće da zna, no čovek unutar svoje vlastite kože, ipak podobro ume i zna da prepozna i oseti trenutak i to onaj pravi, kada najjednostavniji rečeno: više ne želi ovakvim nemogućim i neizdržljivim uslovima, kao i metodama da radi, živi i hoda... Neopozivo sebi ću da priuštim tako divan i dugogodišnji godišnji odmor (želim da isprobam svoje razmaženo biće unutar šatora - nikad nisam imala tu avantura prespavanja pod vedrim nebom)... Uvek sam imala dobar smeštaj i komfor... No, ne znam da li će mi se to ikad desiti... Neka mi to bar za sada bude upisano u spisak želja... Upravo idu takvi dani, kada će se čovek od svoje muke ili mučenja zauvek i rastati, kada će sve i prestati, jer moje mogućnosti kao ljudskog stvora su mnogo ograničene i nije divno biti zaposlen na ovakvoj vrsti nemogućeg i preteškog posla... Jednom kad mi se nešto učinilo preteškim vuče za sobom rep da će mi i sama pomisao na neko zaposlenje buduće opet biti mučno preteška... I Kosmos zna zašto se sve utišalo, pa kao i da neću početi da radim... Možda se potajno i molim da me zaobiđu... preskoče... Kakav je to usud klet i lep, misao malu da otrkije čovek slep, u stihu Pesnika istinskog i vrlog, pa kao da tek tada isti smisao iz besmisla istog kroz reči Kosmosom prolama ili odzvanja, svejedno... Ko želi rat ili dvoboj viteški sa mojom malenkošću imaće ga... Hahaha... Bez brige - od pre neki dan ratujem sama protiv same sebe... Te bitke najviše volim, a pogotovu kad gubim... Obično je to bivalao uvek tako, kao po nekom svetom načelu i to pred nešto jako mnogo lepo: prvo na nas ustanu "nevolje" i "muke" neke takve i kao da time njihovi kreatori, baš uvek nisu u stanju da podnesu nešto naše mnogo veliko i lepo što već odavno miriše vazduhom i kišnom dolinom... Jer, najlepši julski dani su tek pred nama... Moja bela rukavica je bačena u Vaša milosrdna i podrugljiva fina lica, "Gospodo"... Ovako dobra muzika jeste pravi spas, još ako padne čoveku na um u pravi kasni čas... Bez kukavičluka, polažem kao zalog letimični treptaj oka i ono zrno malo svoje trenutne srži na 4 krive linije levog dlana... Moja reč postade isprazna od snova... Moja reč prestade biti isprana od slova... Nečoveka nije važno da poznajete... Dovoljno jeste da ga predosetite... namirišete... U moru svinja ipak se osećam kao jagnje krotko i lepo... Pokatkad neke okolnosti ne mogu da budu toliko dosadne, koliko mi možemo da ih ignorišemo... Ponekad ljudsko biće misli da može sve, a onda konačno shvati koliko je zaista ograničen... Ne, onda shvati da nema za šta da se grčevito bori... i to mu dođe valjda isto... "I believe in R N R music" only...
Нема коментара:
Постави коментар