У част Његовог 124-ог рођендана овог 20-ог априла...
Родио се 20 априла 1893 у Барселони. Иако је рођен у фамилији јувелира и ковача, Хуан се определио за сликање и у том позиву показао је сву своју марљивост и надахнуће. На почетку осликавао је све те предивне шпанске пејзаже: цвеће, корњаче, рибе, док људска лица никад није осликавао. Као младић сањао је да постане слободан уметник, но отац је за њега смислио нешто друго и уписује га у трговачку школу. Срећна околност је та што му отац допушта да паралелно похађа и уметничку школу коју је нешто пре њега учио и Пикасо. По завршетку школе отац га запошљава у трговинску фирму и Миро се запошљава као помоћник чиновника. Тај монотон и једностран посао већ умара психу и душу префињеног и сензибилног Мира. И само након годину дана побољева од тифуса у 18-ој години живота, што га је днекле и спасило, јер га сликање опет повраћа у живот. Престаје да ради, а почиње да слика и тако већ 1912 постаје ђак на приватној Академији Франсиска Галија, који је своје ученике терао да сликају и затворених очију. Ту на академији среће доживотног друга Артигаса. 1915 посећује Академију Светог Луке где је често гостовао велики Гауди. Буди се интересовање за авангардне токове. 1917 сусреће се са француским писцем и уметником Франсисом Пикабијом који беше један од оснивача покрета дадаизма. 1918 организује своју прву изложбу, а већ 1919 први пут одлази у Париз где упознаје Пикаса. Од 1920 сваку зиму проводи у Паризу у граду који га је много потресао у позитивном смислу до самих дубина душе. 1921 отвара се његова прва париска изложба, а на сликама најчешћи призор привиђења и халуцинације које изазива глад. Он је био тај који је у том тешком периоду био без вечере, без стакала на свом париском атељеу, са купљеном пећи која није радила. Тада је могао доћи само до једног ручка недељно, а у све остале дане глад би заваравао сувим урмама и неким "заменама" за прави оброк. Живело се сиротињски. Најближи сусед беше му сликар и уметник под именом Андреа Масон. Становао је у улици Бломе број 45 на Монпарнасу. Била је то "група из улице Бломе". Миро је волео да удахне морски зрак и тако би са литице или врха неке стене у самоћи ослушкивао цвркут птица, а док је шетао прикупљао је и сакупљао предмете који су побуђивали неко очарање у њему. У слободно време играо је домине или карте, а као боем одлазио је на маскенбале и забаве у ондашњим баровима на гласу. Био је то бучан и буран живот и веома опасан. 1924 Андре Бретон отац надреализма бива очаран Мировим сликама и одмах купује неколико. Већ 1925 Миро учествује на надреалистичкој изложби. 1926 ради са Ернстом нацрте за сценографију за "Руски балет" Сергеја Дјадиљева. 1927 сели се на нову адресу у близини где живи и Бретон у подножје Монмартра. Поправља му се и финансијска ситуација. 1925 његов галериста Жак Вио организује самосталну изложбу у галерији "Пјер". "ВОЗ ИДЕ БЕЗ ЗАУСТАВЉАЊА. Живот је постао мало лакши". 1929 жени се са Пилар Ханкосом. 1931 добијају ћерку Марију Долорес. 1939 сели се у Варанвил сир Меру недалеко од Дјепа у Нормандију - место многих ствараоца. Одатле се сели по избијању Другог светског рата. 1930 у Њујорку имао је прву изложбу и у Америци је још за живота признт као класик. Рат и 1942 провео је у једном каталонском сеоцету бежећи од рата. 1947 први пут борави у Њујорку и тамо по наруџбини ради мурале у хотелу "Хилтон" у Синсинатију. Само 3 године након тога осликава мензу на Харварду. 1948 враћа се у Париз. 1954 постаје почасни гост венецијанског бијенала и тада му бива уручена награда за достигнућа на пољу графике. Бретон га оштро критикује. Миро почиње да машта о великом атељеу са много простора и много слика. Много је желео да ради и да се опроба и са глином, керамиком, у скулптури, у гравирању. Желео је да има и пресу. И тек 1956 тај сан постаје јава. И тако у Мајорци добија место за размишљање, стваралаштво и усамљеништво. У том атељеу скупља слике и предмеет који су га очаравали: шкољке, корење, конзерве, кости слепих мишева, припремне слике и народне лутке. Сликао је и прстима. 1959 добија награду Фондације Гугенхајм за рад по Унесковој поруџбини који ради са Артигасом на фризу "Месец и Сунце". 1959 је његово друго путовање у Америку. 1966 одлази у Јапан а у Токију и Кјоту имао је изложбе, а у Осаки 1970 добија награду за мурале "Павиљон смеха". У 73-ој години са Артигасом осликава велики пано за барселонски аеродром. Бунтовнички дух никад није изгубио. Умире на Мајорци 25 децембра на Божић 1983 у 90-ој години живота при чистој свести и памети. Платно "Фарма" које је насликао 1922 припадала је Ернесту Хемингвеју док је био жив. Хемингвеј је много волео ово платно и за њега је говорио да је "необично поетично и пуно смисла". И сам Миро је говорио да слика треба да нам омогући да сваки пут видимо нешо ново кад је погледамо. Увек је говорио да никад не сања, већ да своје снове доживљава на јави. Очаравало га је небо, Месец, Сунце, и све то дирало га је до самих дубина душе. На њега су снажан ефекат остављале и празнине као празан простор, празан хоризонт, празне долине, огољена места. Те празнине испуњавао је ваздухом. Њему је по оцени неких критичара било довољно да на платну маркира 3 тачке и да те 3 обојене мрље постану слика. Миро је говорио: "Најједноставније ствари рађају у мени идеје. И делић конца може постати принцип света". Привлаче га све нови и нови још не истражени путеви. Говорио је да његово сликарство "није врста дневника, већ сила која напада и граби да изађе напоље... Противим се свакој интелектуалној припреми, мртвом пројектовању слике. Сликар ради као песник: најпре долази реч, а потом мисао... Ех, кад би моја дела настајала на природан начин, као птичја песма или Моцартова музика, без видљивих напора, иако им претходи дуго промишљање и унутрашње доживљавање... Радим у стању полета и одушевљења. Кад почнем да сликам, води ме физички импулс, унутрашња нужда; то је нешто попут физичког пражњења... На мојим сликама догађа се нешто попут циркулације крви. Ако би иједна форма била премештена, крв ће престати да циркулише и равнотежа ће бити нарушена". После 1970 Миро је спалио мноштво својих слика. Наквашеном метлом посматра и обилази ватру и гази огарављена платна у пламену. Слике нису биле сноп долара, већ су имале уметничку и естетку вредност. Иако богат и славан одржао је ону енергију из младости и тада је говорио: "Што се горе осећам, то се с већом снагом крећем напред. Ја сам као дрво с веома дубоким коренима које ни неколико недеља непрестане кише и буре не може да обори". Пикабија написа: "Да би вам се нешто допало, требало је да то видите и чујете одавно - ви кретени!". А Жан Марсел завршава: "Забаван и жесток, радостан и невино скандалозан, магични Мироов стил збуњује и убеђује као речи детета"...
АМИН!
Нема коментара:
Постави коментар