Na grudima tvoga srca koga večeras imenujem kao putujućeg pevača, zasadila sam zvezde i gladiole ja koju dalje u priči nazivam užarkom ili ženom koja izrađuje užad... kako bih za ta predivna nebeska tela bar jednim upletenim užetom privezala prekrasno blistavilo mesečevog sjaja za tvoje nepce što zeva i tako pod čergom jedne letnje noći zalepršala ti u naručju onom istom i zavijorila na grudima tvoje duše kao zastava nošena lahorom i ove noći... gde tako oprani i čisti pod ciganskim šatorom zaronimo u šapat vedro i veselo plivajući leptirasto... i tako da preletimo odsek našeg trenutno odsečenog vremena, bez bremena, ti rapsod i ja užarka... da zamišljeno i nestvarno ćutimo dok nam u dubini budu tutnjale ubrzano žile kucavice... ti borac i ratnik, a ja tek mladi lastar na izraštaju tvoga srca od modrog grožđa... gde pijemo gutljaje sladostrasne i udahe noći iz glinenih posuda, tako fatalno opijeni rasvitom prvog svanuća u koje se rastati valja nam bar na kratko opet... i neću znati ni sada, kao ni tada kako ovo raspoloženje između nas udara udarcima kojim ispisujem kraći zapis o početku našeg razgovora od malo pre... i pamtim kako šupljikasta čistina krilasto proleće sve barikade večeras i ruši ulične prepreke vetrovima današnjim... period vremenski prelepo i predivno udara o vetrobran prednjeg stakla tvojih očiju koje sam presrela baš tu gde su orbite večerašnje tek putanje naših ubrzanih tela... i nebeski puls oblaže i zavija obloge na sva ona naša bolom ranjena mesta i ne znam kako spajam komadiće stakla i mozaika... jer sa svakim osvitom novim ja se pojim iz amfore tvoje duše, kao još jedan posustali dekabrista izranavljen bilom teške revolucije i danas... Egziperi: "Očajanje ne postoji. Vi nemate osnovnih predstava o tome šta je poraz ako očekujete da u njemu otkrijete očajanje"... "Toreadori žive radi publike, a mi nismo toreadori"... "Život uvek čini da prskaju formule. Poraz može da se ukaže kao jedini put koji vodi preporodu, uprkos svih njegovih nakaznosti. Ja znam vrlo dobro da mi jedno zrno prvo osuđujemo da istruli da bi iz njega potom niklo drvo. Delo otpora, ako naiđe suviše dockan, uvek je osuđeno na propast. Ali ono budi otpor. Iz njega će možda nići drvo kao iz zrna"... "Jedino pobeda povezuje. Poraz ne samo što rastavlja čoveka od drugih ljudi, nego ga odvaja i od njega samog"... "Vojska koja se povlači nije više vojska"... "Postoji jedan osnovni zakon: pobeđeni se ne mogu na licu mesta pretvoriti u pobedioce"... ACCEPT: "We've been knocked down... we'll get up From the ashes we rise We've been kicked around... sure enough We will survive We've been shot down... we'll get up From the ashes we rise Life is so hard... so just get tough We will survive"... "Ja sam nemo ćuto, kao drvo neko, Na sve kazne grube i ujede pseće, Jer u srcu rane osećo sam veće. I dugo bol ovi dušu mi je peko, Dokle duša sasvim nije bila pusta,
Predala se sudbi roba, skota, smeta, I ko i pre na đem svikoše se usta"-Svatopluk Čeh... Dolazak bar jedne misli, u ovom kretanju dnevnog svetla, a u ovo vreme ponovne nesmotrenosti, na dohvat sveobuhvatne i nevidljive, a lako glagoljive misaone mašte, odlučno će prethoditi još jednom pokretu reči, promukloj od stvaranja i starenja, ka istini ispod najtvrđeg kamena... Kad okrenemo nekome leđa, to znači da je debelo zaslužio... Ako dva puta ne možemo sići u istu reku, onad ni dva puta ne možemo slomiti isti prut... Kad završim sa iščitavanjem jedne priče, pre nego što započnem novu priču (koja je uvek i tematski i vremeski različita) uradim sledeće... Dobro i prijatno ručam... Onda oribam klozet... Malo se odmorim i započnem čitanje nove knjige i tako opet među slova zaronim... I to je to... Uz muziku već neku prelazim listove nove i nove, kao i kilometre... Svaki red, svaki pasus, moga bi se doista pretvoriti u kilometre... A koliko su do sada oči preletele kilometara, to nema mašine koja može da izračuna... pa tako pre 17 leta zaradih i dioptriju minus 0,50 koja malo poraste posle 17 leta na minus 0,75... Lepšeg putovanja od takvog nema... Nekome dato da piše (meni bez sumnje nije)... Nekome, opet dato da napisamo čita (e to već prizanjem da posedujem)... Ima li išta lepše od dara za čitanje svih tih knjiga... Nema... Najubojitije oružje jednog čoveka, jeste njegova reč izgovorena... U životu budite što manje plastični, a sve više praktični, jer sve što je plastično, nije elastično, a tako ni praktično!!!... "Svuda su trčali žuti psi, a po žutoj ilovači je bila razasuta dlakava kora stabla"-Piter Keri... "A ja sam pas na putu, spreman da ga pogazi točak kola samo da bi njegova životinjska priroda postigla ono što želi"... "Jednom je rekao: Kumbajngiri Bili ima više mozga u nosu nego celo okružno veće zajedno"... "U njegovom snu se jedna misao neprekidno vrtela sama oko sebe, kao sjajni čelični vadičep. Ta misao je bila sledeća: ne bojim se"... "Oskar se molio Isusu, ali nikakva molitva nije mogla da ukloni smrad ljudskih govana"...
Нема коментара:
Постави коментар