I Gospod reče: "Volite vaše neprijatelje i ja se povinovah Njemu i počeh voleti sebe... Pokatkad se osetim ostavljeno i zaboravljeno... onda shvatim da je to možda jako dobro... pa nastavim svoj život dalje... i baš tada setim se Gospoda, koga ja ostavih hodajući po svetu posrtljivog oka... Sve bez čega se mora i može se... samo bez Gospoda više ne!!!... I najslabiji postaje jak, jedino kad prizove Gospoda... Sumnjivo je Gospodine Mešo i kad neko za sebe misli da je nenormalno glup... Ja se udaljujem počesto, ali samo zato da ne budem nametljiva i da ne smetam... Sve ima smisla... pa čak i jedna bespotrebna tuga, bol i patnja... Jedino šta ne mogu da podnesem, a to je taj konstantni osećaj koji me u stopu prati - da sam razočarala Gospoda (plašim se reći izdala)... I doista možemo li razočarati Gospoda???... "Sledeći put kada se suočiš sa nečim što je iznenađujuće, neočekivano, nepoželjno i nesigurno, uzmi u obzir da je to samo poklon" i reci na tome HVALA... "Za veliki um, ništa nije malo"... "On reče: "Ti mora da si bila rođena kao cvet: prelepa, krhka devojčice"... "Ne", - Ja rekoh - "Žena kao ja rođena je iz drveta. Naše korenje ide mnogo dublje nego spoljašnja lepota. Žena kao ja rođena je da bude jaka!""... "Zahvalna sam za ljude koji su me čuli kada sam bila tiha i koji su me videli kada sam bila nevidljiva"... Kroz ovaj Život nije "tragedija" od boljeg izgubiti... Tako kada me poraze bolji od mene, veoma lako to i podnesem... No, prava "katastrofa" jeste izgubiti od mnogo goreg... I počesto mi se dešava da upravo izgubim od takvih - slabijih i lošijih od mene... I taj poraz mi nekako na srce teško pada, pa ja kao Čovek zbog toga i prilično "postradam"... Ako ste ovih dana primetili ili uočili nešto posve čudno kako u ponašanju ljudi, no isto tako i u njihovom rečniku, neka vas ne čudi... I danas je pun Mesec pa će se njegovo energetsko dejstvo osećati još dugo, dugo... Lepo jeste kad imamo mogućnost memorije ili sećanja, pa i uvida šta smo to mislili i pisali tačno pre godinu dana i još plus na današnji dan... Zaborav ipak jeste najgora moguća stvar zacelo... Od umora čovek još biva trom i spor... I to mu dođe kao da je posve tmuran... Samo umoran, pa i sumoran čovek, rečima se ne razbacuje i ne razmeće... Bilo bi odlično ako bi počeli da troše naše zarade, da naprave odlične pomade, da nas podmlade... U mladosti smo "jaki, mladi i glupi"... Ako jeste tako, onda smo u starosti: slabi, stari i pametni... Kapa dole, samo onima koji su izuzeti iz mnogobrojnih i raznobojnih životnih pravila... Jedno nemilosredno životno pravilo: što ste sve bolji, prema vama će biti sve gori... Učite decu da postoji samo ovaj trenutak, ovde i sada... Budi Čovek ili se u protivnom povuci u stranu da bi mogli mirno da produže Ljudi... Ako je sve dobro, onda je još bolje, kada vas svi ostali i oni neki drugi ne vole... Jer, Ko zna zašto je baš to dobro i kad vas ne vole... I gde pa piše da treba svi da vas vole???... Zar najveća samolična obmana ne bi bilo upravo sve ono onda, kada smo izjavili kako smo ipak nečim dostojno zaslužili da nas drugi vole... I zar nije ipak iskrenije i po nas lično mnogo bolje, samospozanti da ipak ne zaslužujemo toliku ljubav, baš tih drugih... I moglo bi se na ovo tek razmišljati, ali čemu... Zar nije bolje, probuditi neku Ideju višu i bolju... Ko ne voli mačke - ne voli ni ljude... misao sa kojom se više nikad neću složiti... Grickam praline sa ukusom jagode i mislim na sutrašnje prolećno osunčano jutro... Ponekad se priupitam onako za svoju dušu - koje bi to novo energetsko bilo polje... gde bih nesmetano mogla da utopim svu svoju probuđenu radoznalost... I ne mora s tobom i tvojim mišljenjem da se podudari i složi milion ljudi... Nekad je dovoljan samo jedan insan (u mom zavičaju govore "iksan") - sličan tebi... I šta ti više treba... A može da bude i različit od tebe... No, važno je da se oko nekih tema, ama baš podudarite i poklopite... A onaj ostatak od milion ljudi - može da - pukne, crkne... šta god žele... Kad se čoveku nešto piše... on ne bira mnogo reči... već tako slaže slova u rečeničnu nisku... pa šta ispadne - ispadne... I ne mora da se svima dopadne... Al važno je da u ciljanu metu sruči sav nataloženi i prikupljeni rečenični šut... I baš razmišljam... kako to čovek veoma umesno i lepo... umešno i vešto... u svemu ume da pretera... samo u jednom ne ume i ne može nikad da pretera... A to je ćutanje - zakleto i sveto... Danas sam sve svoje probuđene ideje, spakovala u koferče i poslala post ekspresom u - penziju...
Нема коментара:
Постави коментар