ПЉУСАК...

Једнолична киша 

с јасношћу се сада преплиће 

у нама 

због чега потонули нисмо 

до праве среће, 

а силина је она опијеност, 

док одричем се алкохола 

и привлачни смисао једном замре 

и допадне ми страшна трезвеност 

инфериорног мишљења, 

траг сам који неће 

уступити место 

и неразвијено сматрање сам, 

док још један пљусак  

живим капљицама уморно пада 

по заокрету далеке тежње 

кад не осећа се 

непроменљивости талас 

и ћутања израз 

и несклада у боље боје 

када одане снажан пркос 

у нама 

стварао је бескрај 

доминантно разрешење 

тебе од мене 

и то опет обезличи 

апсолутни мук 

докученог немира 

и гашење је ништавно и празно, 

па ишчили све 

што нејасно проговара 

у баналном напору 

у овој набораној засићености 

која траје дуже 

од једне јутрање речи...