Sanjala sam ga... u tom snu pekla sam mu semenke od bundeve... vrzmala sam se oko šporeta i rerne... a on beše ljut i ćutljiv... više uzdržan... nezainteresovan... začuđen... i u tom snu bio je posmatrač tek neki... iako je na javi nepušač u snu je pušio cigarete... očekivala sam da me bar zagrli, kad mi već ne prilazi i kad me ne ljubi, a on se sve vreme udaljavao od mene... znam bežao je... ali se ipak tu sve vreme vrzmao... i mnogo je ćutke sve razmatrao... posmatrao... nešto ga je "zadržavalo", a bile su tu i okolnosti koje su ga udaljavale... Kakav san takva i zbilja - okrutna i hladna... Dan u kome nismo razmenili bar jedno sasvim obično ZDRAVO i nije neki dan... I zbog tog sna brinula sam danas mnogo na javi, a u inat on mi se ne javi... "-Da bi čovek bio izdajnik on mora biti odgovoran za nešto, mora upravljati nečim, dejstvovati na nešto, poznavati nešto. A to danas znači dokazati svoju genijalnost. Zašto se izdajnici ne odlikuju?"-Antoan de Sent-Egziperi... "Vesti se šire brzinom od 20 kilometara na dan. Telefoni su preopterećeni ili pokvareni, i nemjau mogućnosti da prenesu u svoj njegovoj stvarnosti, ovo biće koje se raspada. Vlada se utapa u praznom prostoru; u jednom polarnom praznom prostoru. S vremena na vreme do nje dopiru molbe pune očajne užurbanosti, ali to su molbe apstraktne, svedena na 3 ispisana reda. Kako bi oni koji su odgovorni mogli saznati da li 10 miliona Francuza nije već pomrlo od gladi?"... "U zdravlju sam hvala Alahu isto bolji i nadam se da ću skoro izdušiti iz ove svoje pomrčine"-1923. A. Šantić... "Naš milostivi bog koji se stara za sve nas postarao se evo i zame, pa kad sam bio dahnuo dušom od bubrežne bolesti i prinio mu na žrtvu desni bubreg, on, bog poslao mi je nove nebesne darove i usrećio me sada očnom i srčanom bolešću. Lečnici su mi rekli da odmah idem u planinu i da ostanem tamo do pozne jeseni... Ja sam sit života, jer mi je on bio čemerni i grk i hteo bih da jednom otpočinem od te gorčine... Grol... No taj moj prijatelj nije našao za dobro ni jednom rečju da mi odgovori. Hvala mu, a ja ga više nikada ni zašto zamoliti neću... Reci mi: na koga si se ti u Mostaru obratio za prijem tvoje družine, koja je to svinja bila da ti ništa u tom pogledu nije odgovorila? Ti znaš dobro, Mile, kakvo je raspoloženje mostaraca uvek bilo prema braći iz Srbije; pa je ono i dan danas u istoj meri istinito i toplo, i da si se obratio na ljude oni bi ti izali raširenih ruku u susret"... "Pri tom, hvala Bogu, vrlo, vrlo sam - bolestan. Bio sam se oprostio bubrežnje nevolje, a sada se navalila druga tegoba na me srčana bolest. Ne strahujem, život mi je tako zagorčan da bih radosno oči zaklopio... Za ove besplatne karte, tako ti boga, ne kazuj nikom da će meni"... "Ja sam ovde začamao a odavlen nikud ne mogu, jer mi srestva ne dozvoljavaju da odem gde god da se razonodim"... "Putevi su života teskobni i tamnoviti planinski klanci, gdje iza busija iskaču hrpe rugobnih haramija što nose imena: Krv, Rane i Raspadanje, i to udarcima svojih mnogostrukih čvorastih bičeva naplaćuju od putnika prolaz. Strmen ovih tesnaca zupčasta je i oštra, i sve što se više uza nju penjemo, sve je više krvi; i sve više vejavice i snega, i samo po gdekoji cvet ogreje naše oči. Pad usova grmi, stene se ruše i pred našim stopama pucaju hladni ponori. Blago onome koji preko tih bezdana pređe! On je krilat i ima srce do čelika koje na svaki svirepi udar probije se i prodre gore do Vrha, i naslonjen na svoje svetlo koplje, stane u ogrtaču sunca, i kao pobendik gordo pogleda u provalije sveta"... "Putevi su života tesni i mračni planinski klanci, gde iza zasede, sa mnogostrukim bičevima, iskaču haramije i čvorastim šibama naplaćuju od putnika prolaz. Stremen tih klanaca zupčasta je i oštra, i što se više penjemo sve je više vejavice i snega, i samo po gdekoji cvet ogreje naše oči. Pad usova grmi, stene se otiskuju i pred našim stopama pucaju bezdani ponori. Blago onom koji preko tih ždrela pređe! On je krilat i ima srce od čelika, što na svaki svirepi udar odblesne i prospe zapaljene varnice. Samo taki popne se na Vrh i naslonjen na svoje koplje stane, i kao pobednik, u ogrtaču sunca, pogleda gordo u ponore sveta"... Mostar, 23. mart 1923... "Čujem da je Pavle sasvim omatorio i da se savio kao da metaniše; a ja još evo upravno stojim kao bor!..."... "Je si li se sastajao sa J. Dučićem? Ovde je bio jedan dan pa otišao u Trebinje da se vidi s rodbinom i obećao da će se opet vratiti u Mostar. No on to nije učinio, nego iz Trebinja otišao pravo u Sarajevo. On je u svemu ostao isti kakav je i bio ovde kao učitelj. Ista trka za ženskijem, isto njušenje i prepišavanje kao i pre 25 god. Blago njemu kad je još bakovit. - Nemoj ti ovo pismo kome čitati, nego ga odmah posle pročitavanjha, molim te, uništi"... "Sobom ti se nemam šta pohvaliti. Provodim život monoton i dosadan, uvek skopčan brigom i nezgodom. Kadkad sednem pa grizem pero i nokte dok štogod skelpam i pošaljem na pazar da primim koji dinar. Moji živci su kao paučina, svi pokidani i rastrojeni, pa mi dođe momenat da strmoglavim u kakvu provaliju."... "Ja se više na Kolo Srpskih Sestara. obraćati neću, jer da je ta naša kulturna ustanova bila raspoložena prema meni ne bi mi molbe izgubili i izvinjavali se da "nema novca"... "Vidim da si se ti po svoju starost duševno podmladio i da se od tvoga pegaza ne može ostati, jer mu se frka i hrzanje čuje na sve četiri strane svijeta. Ja sam hteo da štampam jednu knjigu te sam se obratio na sve naše štamparije. Ali sam od sviju dobio odgovor da nemaju hartije, jer da su primili dela Mile Pavlovića da ih štampaju. Eto šta si ti učinio sa svojim pegazom. Čujem da će se 3 nove tvronice artije osnovati a sve zbog nestašice iste, jer su sve štamparije rezervislae hartije za tvoja dela!"... "Ja sam držao da si se ti negde izgubio u širokom svetu, ili da si u aeroplanu odletio na Mars, pa da se odozgo p.... na naše jedinstvo i bratsku slogu, kad evo izbi jutros tvoje psimo i donese mi haber da si u Beogradu zdrav i veseo sa svojom gospođom Matildom, pa me to raduje i veseli. Na srdačnim čestitanjima Nove Godine, kako tebi tako i mojoj nesuđenoj kumi Gospođi Matildi najsradčnije zahvaljujem i šaljem vam ista iskrena čestitanja i želje... Ja sam se Grolu obraćao dva puta za "Tela" da li će ga prikazati. No nisam odgovora dobio, jer je sad u modi da se ljudima na njihova pisma ne dogovara"... "Ima već tri mjeseca da nisam primio - ni jednog helera, te nemam zašto ni duvana da kupim"... "Od poslate mi tvoje tri knjige, danas počeo sam čitati "Priče iz života kralja Petra" i odmah na prvoj strani vidio sam da si se jako zatrčao kad veliš: da je hercegovački ustanak 1875. podigao Luka Vukalović!... Luka je Vukalović ostavio Hercegovinu, jer su mu turci radili o glavi, te je otišao u Rusiju, gdje je i umro 6. jula 1973... Ja znam da si ti ovo sve momenatlno s uma smetnuo... te bi dobro bilo da u jednom listu ispraviš ovu pogrešku. Ja sam ti ova fakta o Vukaloviću prepisao iz istorije Tomićeve"... "Ti se istinski i uvek sećaš mene i izjavljuješ mi svoje prijateljstvo, u koje ja nisam nikad ni jednog časa posumnjao, jer kako ti spram mene osećaš veruj da i ja tako isto volim tebe i cenim te"... "Ti i Steva htjeli biste da ja ovde otvorim jednu fabriku koja nosi natpis "Tvornica stihova", pa da ja danju i noću kujem rime i šaljem vama dvojici za "Na list". Moj dragi Mile, ja sam prilično ostario i ja ne mogu uvijek biti oduševljen sa pisanjem pjesme. Kad ja osjetim za to volju, ja ću se sjetiti tebe i Steve i poslaću vam što budem mogao...One moje pjesme pod imenom Ujo Aleksa, što izlaze u Dječijim novinama, pisane su na brzu ruku u Sarajevskoj bolnici, na anziskartama koje sam slao ovamo ćeri pok. Svetozara... Ovo samo tebi pišem i drugi o ovome ne smije znati"... "Ja sam evo priseo pa radim - pišem stihove... Ovde sam začamio. Moji nekadašnji drugovi razišli se; neki otišli u druga mesta a neki bogu na zvezde... Ja osto sam među četiri zida i jedina mi je sreća i radost što imam ovu dobru sestru Persu i njeno lepo dete s kojima provodim časove svoga odmora i u kojima gledam utehu u svojim poznim danima."... "Ti vazda pjevaš staru pjesmu: da te se ne sjećam, da sam te zaboravio itd. No to je samo tvoje uobraženje, jer ja svoje drage stare prijatelje ne zaboravljam nigda nego ih se uvijek sa ljubavlju sjećam... Oprosti što ti u oskudici artije pišem ovako malo pismo"... "Kada je bio Regent u Sarajevu dolazio mi je u Bolnicu Bransilav Nušić. Tom prilikom obećao mi je da će mi se odmah pezija slati preko ovdašnjeg poreznog ureda. Pa evo prođe 15 dana pa još sve kao što je bilo. Pisao sam prije 1 1/2 mjeseca ovo i Pribićeviću, ali me nije udostojio svoga odgovora"... "Jutros kad mišljah na te: to li se ovo Vlado ražljutio pa mi više neće ni "bendi" niti mi na pisma odgovara, donese mi poštar tvoje pismo, koje me je dvojako raspoložilo: jedno što otpada sumnja da se ljutiš na me a drugo što mogu slobodno da štampam svoje stvari koje je bila "monopolisala" S. K. Zadruga. Hvala Bogu... G. Krklec svakako spada u najbolje mlade pjesnike. Ima u "Misli" nekolike njegove pesme koje su vanredno lijepe. Ja ću među ovim novim mladim književnicima izgledati kao bijela vrana. Ja ću i dalje biti u šalvarama i tepelucima, a oni u frakovima i cilindrima. Mislio sam da ću čitati štogod u "Glasniku" i od Rakića, jer mi ti reče kada si pošljednji put bio ovdje, da je poslao g. Bogdanu jedan cijeli ciklus prvoklasnih pjesama. Sa nestrpljenjem očekujem Dučićeve stihove u "Glasniku". - Ako mi se zdarvlje poboljša poslaću i ja štogod"... "Ovdje je nemoguće ljudima koji nisu milioneri živiti. Ništa se kupiti ne može pa ni brašna. Svi jedemo kukuruzu, a svaki dan cijene rastu. Mi u istini gladujemo. Mesa možemo jedva jedanput mjesečno dobito po 35 kruna kilo. Ako ovo potraje, ja ću ići u duhansku fabriku a i to volim nego li biti intendantom Sarajevskog pozorišta i dževab davati glumcima"... "Kad mu se nismo za života odužili da mu se bar mrtvu odužimo"... "O mome odlikovanju II st. Sv. Save ovdje neki govore da je nepravedno i da sam trebao da budem odlikovan I. step. kao i A. Šola, jer da Ato nije viši kulturni radnik od mene. Pravo da ti kažem i ja držim da je ova primjedba umjesna. No meni je sve jedno, da mi nikad nisu dali ni jednog ordena, ako šta vrijedim vriejdiću i dalje. Ali poslije onih pozdrava od "Nj. Veličanstva" ovo je odlikovanje ironija... Izgleda da će se moja penzija izjaloviti. No hvala bogu! Aleksa je mogao da živi kao čovjek i živiće, a u protivnom slučaju on će pošteno da umre"... "U jednom od prošlih brojeva "Glasa Naroda" čitao sam: da sam ja naročito pohvalio neku dramu "Povratak" što je napisao neki dobrovoljac. Ovome se jako čudim, jer meni niko te drame donio nije niti sam je ja ikada čitao. Molm Vas budite dobri i svakako u jednoj kratkoj notici donesite ovo u "Gl. Naroda", jer neću da se moje ime zloupotrebljava"... "Kod kuće zatekao sam dopis Zemaljske vlade u kome mi se nudi uprava Narodnog pozorišta u Sarajevu. Ja sam bio odlučio da se te dužnosti primim a to sam i tebi rekao. Ali u pošljednje vrijeme moje zdravlje opet okreće na gore, te sam potpuno nesposoban za svaki veći rad...Zato te molim da na nadležnom mjestu saopštiš tamo da se ja ne mogu ni pod kojim uvjetima primati za upravnika N. Pozorišta pa makar skapao od gladi"... "Ja bih se tebi već odavno javio, ali nisam znao gde si i kako si! Hvala bogu sada smo opet tu, te se možemo slobodno kao stari i iskreni prijatelji dopisivati. Moje prijateljstvo prema tebi nije se ni za dlaku izmenilo, ostalo čvrsto i nepokolebljivo kao stena. - Samo sam ti ja oronuo i poražen smrću dragog mi Svetozara izgubio ushićenje i polet. Neprestano bolujem i patim se... Zasad ovoliko a drugi put opširno ću ti pisati"... "Putovanje na našim železnicama iako nije bez mana i nedostataka, ipak se može trpiti i ti bi mogao komodno preko naših strana krenuti za Užice i tom prilikom svratiti se u Mostar da se još jednom poljubimo i zagrlimo kao stari znanci i iskreni prijatelji. Ja te očekujem - brzojavi dolazak. P.S. Ovo sam pismo pisao na brzu ruku, pa izvini što je kratko i suhoparno"... "Ja sam pre mesec dana došo ovde ne bi li mi se što živci oporavili. Izgleda da cilj neće promašen biti, jer se sada osećam mnogo bolje. - Mnogi mi nevesinjski selajci dolaze na razgovor. Tako juče došao mi i Đorđe Žerajić, otac pok. Danila. On mi se tužio da je osiromašio i da nema hljeba, te da mu je potreba da mu se dade tovar žita... Držim da je ovo jedan grijeh: pustiti ovakvog čoveka da lipsa od gladi. Ako se može bratu Principovu davati obilata pomoć, ona se može dati i ocu onog sokola koji je svima svojim drugovima pokazao kako se ljubi rođena gruda i kako se za nju mre... On ima jednog oraćeg vola ali s njime ne može da obradi ono zemlje svoje, treba mu jo jedan vo. On ga ne može kupiti jer nema novca a jedan oraći vo košta Kr: 3500... Ali šta mogu, kad prazna vreća uzgor ne stoji? Nadam se da ovo moje psimo nećeš baciti ad akta i da ćeš čuti molbu svog iskrenog i odanog ti prijatelja".... "Prekosutra u četvrtak putujem u Nevesinje u selo Bojišta gde ću ostati sve do jeseni da se okrepim, jer su mi živci istančali i postali kao paučina. I Vama i g. Kurtoviću javiću se sa planine dok se malo obrnem... Veoma mi je žao i veoma me boli što se g. V. Šola napada u "Gl. Naroda", kad on to, po mome sudu, nije zaslužio. On je za vreme rata i za vreme taoca i evakuacije učinio narodu dobra a mene lično spasao da ne lipsam u austriskim kazamatima. Ne mogu verovati da je to prljav čovek i držim da oni koji ga napadaju silno greše"... "Dakle H. Hajne u štampariji g. Đurđevića dobio je novo krštenje i postao H. Heine Sigurno biće to: da je neka inteligentna glavica u toj štampariji mislila, da treba ime Hajne-ovo pisati i štampati srpski onako kao što je štampano u originalu nemački Heine. Molim te, budi dobar i poradi da g. Đurđević tu fatalnu grešku perom popravi na svakom primjerku "M.B.", i da ti u "N.J." o tome progovoriš nekoliko reči i da to moja nije pogreška i neznanje, nego slagača".Aleksonije Mostar 1919... "...pa te molim da narediš toj gospodi cenzorima da me puste na miru i da mi ne daju povoda da i ja svoje nokte pokazujem... Nikad nisam mogao misliti da će se moje stvari zaplenjivati u slobodnoj Kraljevini S. H. S. Kakvo grozno razočarenje! Žao mi je na te što si prema ovoj mojoj stvari ravnodušan i što mi nisi odmah na depešu odgovorio, kao moj dragi prijatelj i drug". A. Šantić. - Atanasiju Šoli... "Šta hoćete? Gospoda misle da su te pesme uperene protiv Srbije a ceo obrazovni svet zna da su one uperene samo na bivšu Austriju i njene vladare!"... "...u ove svijetle dane, kada tirani kleče i mole da im se oprosti za njihova zločinstva, u ove dane kada je na pomolu vaskrs našega naroda, trebalo bi da budem mnogo zadovoljniji nego li sam. Ali to puno radovanje uskraćuje mi pogoršana bolest Svetozara. On je od više dana u postelji pljuje krv. Moj jadni i dragi Svetozar leži porušen i obrvan bolešću koja nema lijeka ni milosti.. i eto Bog hoće da mi to sve uzme. Ne zamjeri mi što ovako naričem - drukčije ne mogu jer mi se srce kida te nemam mira ni noću ni danju, nego samo mislim na katastrofu koja će neminovno doći. Zandem da će ti ovo moje pismo teško panuti, ali ja ti ovo moram saopštiti kao bratu Svetozarevu da znadeš"... "Slažem se potpuno s Vama da je u zemlji zavladalo kaišarstvo i da špekulanti pir piruju. No ipak ja nisam pesimsita i nadam se, da će se prilike postepeno sređivati, samo strplejnja. - Jutros primio sam 2. br. "Zvona" i sa zadovoljstvom prizano da je odlično urađen"... ".. duša i srce zdravo je kao i prije; ali sam u životu oronuo. Ubila me nervoza a pri tom došla je i bubrežna bolest, te se evo sa dvojicom ovih božjih razbojnika trvem... No, bože zdravlja, kad svanu ljepši dani, sam ću prirediti izdanje svojih pjesama onako kako ja sam htio... "Pesme roba"... U njima je naša prošlost i sadašnjost, i čovjek (bi) ih čitao kao neke tople molitve koje isceljuju bone"... "Baš kada sam očekivao da ću nešto lepo čuti o mojim stihovima, osetio sam kao neki težak udar pesnice u čelo... Osim toga izdanje mi se mnogo ne svidi - pa još kad pogledam ove silne štamparske greške koje upropašćuju smisao pesama, spopadne me ludi bes, pa lupam knjigom o pod i sikćem kao usedelica"... "Za kneza Vojinovića potpuno se slažem s tobom, no za Domjanića ne. Meni je ovaj pesnik pokraj sve njegove kulture, vrlo bled i mlitav, bez duše i invencije i retko kad sa toplinom. On piše dobre stihove ali ne PESME. Meni je ipak, pokraj svega ponavljanja, od svih tamošnjih pesnika najbolji NAZOR, jer imam momenata kada je odličan i pun poleta i kreposti. No čini mi se da će im svima odnijeti barjak g. Miroslav Krleža... Ovaj je čovek od budućnosti, i ima sve uslove da postane veliki pesnik"... "Ti znš da nikad nisam držao da sam ja u književnosti jedan fenomen, ali ipak držim i držaću da mogu upored stati sa svim današnjim horvatskim pesnicima... Oni koji su bili i ostaju još za dugo naši najmerodavniji kritičari, rekli su o meni najpovoljnije i BASTA! Pa još kad vidim da me i ti sa njima zajedno ubacuješ u "dobre", šta ću više?"... "Mene se malo tiče ta će o mojim pesmama reći i pisati ljudi koji nisu kritičari i koji drže da treba pevati onako kako oni pevaju. Ja se ipak sa ljubavnim pesmama ne bih tarmpio sa g. A. Milčinovićem i držim da su one stvari uspele i ako nemaju nadrifilozofiju u sebi. Ne mogu se složiti ni s tobom a ni sa ostalim da je pesma "Kiridžija" bez visokih umetničkih kvaliteta Ja držim i uveren sam da je ta stvar i po obliku i po sadržini dobra i lepa i kada bi sve moje pesme radi nje bile od kritičara hrvatskih napanute, ja bih je ponovo u eventulanom drugom izdanju štampao"... "...Vidim da vam je g. Ćorović povratio priču kao neuspelu. Jeste, on je i suviše strog. No neka vam to ne ubija volju za vaš daljni lepi rad. Mene bi taki neuspeh samo pobudio na novo delo"... "Greh bi bio kad Vi i dalje ne biste pisali pesme u ovom pravcu u kome ste počeli, jer Vi za to više imate talenta nego li i mislite... Sve to pišete o našim društvenim prilikama tačno je. Mi svi koji radimo na boljitku moramo biti spremni da pijemo grku čau nezahvalnosti i neuviđavnosti. Ali ko će na to da gleda? Narod! tamo gde te dave tvoja uverenja. Podaj sve i srce i dušu i ostani go, a ti i bog tvoj znaćete, da ti ipak nešto vrediš, kad niko drugi ne znao bude - To neka nam bude nagrada"... "Ja sam ti sada pravi baščovan: kopam, sijem spanak, sadim tikve i ostale saltanete"."Pripazi, brate, da nisam gdjegod praznoslovio, jer se to lako događa kad ljudi pomatuše"... "Oprosti na ovolikoj napasti. Ja sam opet hasta u tijelu i duši. Kada će to pusto proleće doći? Ima li tamo imalo behara?"... "Ja sam se rodio 27. maja 1868"... "Po vašem taktu gudalo ne vučem"... "Što se tiče pjesme držim da će ti se dopasti, jer sam je zaista izvadio iz - srca"... "...Vidim u podlisku "Glasa" da me se još neće da okani naš slavni Stajić i da mu je još malo što me je svojim književnim noktima onako berberski izgrebao u "Ljetopisu". Potom vidim da je mačka a ne lav; jer se lav okani napadnutoga ako ga prvim skokom ne obori, a mačka jednako grebe. Po svoj prilici da ću i ja tamo kroz koji mjesec da tražim kakva bilo selameta, jer je dogorilo do nokata"... "Književna djela treba da su jasna za svakoga, no neki pisci trude se da budu što zapleteniji a na svoju štetu"... "...Koliko su bolje, jasnije i lepše one pjesme "Ex ponto" od g. Ive Andrića! Ja sam ih sa uživanjem čitao, dok sam pri čitanju oni prvi nesvesticu dobio. Ova pesma od pok. M. Vidakovića čini mi se da se iščaurila iz moje pjesme "Momčilo" (Na starim ognjištima) u mojoj pjesmi Momčilo leti na svome Jabučilu dok ovde leti Zmaj Ognjeni Vuče. No i to ne bi ništa bilo da je druga froma i dekoracija. Ovo ti samo uzgred napominjem. Gledaj molim te, onog goluba sa maslinovom granom na koricama "Juga" oćeraj neka odleti gdje hoće, jer kvari korice i sasvim je nepotreban.."... "...tvoje sam pismo sa nestrpljenejm pročitao u tom trenutku u mislima preletio svu prošlost svoga života i tražio ono što mi moji hajkači sramno podvaljuju. No hvala bogu ja nisam našao ni jedne kaljuge od koje bi se sramio i crvenio pred svojom savješću i sva moja prošlost i moj skromni rad čisto je i nepomućeno jezero i kad ni s koje strane ne tečem nikakva priznanja ja i Bog moj koji me stvorio znamo da ja tek nešto vrijedim i to mi je dosta. Ako su ti ljudi od časti, i ako imaju ponosa, i ako služe istini i poštenju, neka javno sve iznesu oni šta sam ja učinio pa ako sam taki kao što oni sude neka taki i nestanem i neka me prezre cijelo pleme i neka se oda me ne truje jedna poštena nacija. Ja u stvari iz tvoga pisma ne znam šta su ti denucijanti govorili, ali svakako biće nešto strašno dok ti to ovako nagovještuješ. Ja nisam kukavica ni skutinina nikad bio, a što nisam htio da se javljm u tamošnjim listovima, nije bilo zbog straha nego zbog drugog razloga. U istinu ja se ne slažem sa onima koji danas pokreću književne listove kad naš narod krepaje od gladi i kad ga na svakom koraku raspinju. Šta je stalo našem narodu do naših priča, pjesama i članaka, kada mu krče crijeva. Bolje je da se pobrinemo koliko u našoj okolici duša gladuje i dršće od studeni i umire od bijede nego li da pišemo pozorišna dela, pesme i druge stvari. Ili hoćemo da svijetu pokažemo kako smo u dobru i blagostanju i kako sve teče prirodno i normalno? Eto radi čega nisam htio da pišem. I je li to kukavičluk, strah, podlost, izdajstvo?..."... "...teško da ću ovde dugo izdržati; ne stoga što još nije svijet počeo dolaziti i što nema nikoga doli mješćana; nego zbog ovdašnjih vagabunda i plaćene fukare koja zviždi za mnom. Prvi dan kad sam došao ovdje, odmah samo sjetio gdje neki šloseri, što popravljaju banje na Kiseljaku, zviždukaju i zvižde kada ja šetam po parku i pjem vodu. To se zviždanje sada povećalo i kako koji dan sviće tako ja i više šikaniranja trpim. Da sam zdrav ne bih to se ni osvrnuo, jer znam čije je to maslo. Ali sam, dragi Vlado bolestan, nervi su mi slabi i to me užasno ljuti i dođe mi da na ovaj grad, na onu rulju pucam. Za to, da ne bih jednog momenta iz takta izašao, obraćam se na te, kao na svoga brata, da ti kod koje mjerodavne ličnosti tamo poradiš da se odmah ovog bezobraznog šikaniranja oprostim. Molim te o ovome ne kazuj nikome ni riječi. Ja te i suviše uznemirujem i sekiram. Ali šta ćeš brate kad mi je nužda i kad pred tobom mogu kao pred bratom da budem otvoren. Ja se ovde nisam nikome na ovo šikaniranje tužio niti sam tražio zaštite kod ovdašnjih žandara, nego se činim svemu nevješt. Vjeruj mi, Valdo, da ovo nije nikakvo uobraženje ni nervoza, nego jedna činejnica i jedan fakt..."... "Ja se nikad nisam nado ovakom priznanju, niti sam imao drskosti da se penjem uz mramorne stepenice, što vode u salone ordena i diploma; i verujte mi, dragi Gospodine, da ne bi ni malo žalostan bio i bez svih ovih odličja, nego bih i dalje produžio svoj skromni rad, pa ako niko ne bi htio znati da on nešto vrijedi, to bih znao ja i Bog i to bi mi bila moja najljepša nagrada. Stoga se nisam ni bunio kada je u "Ljetopisu" izašla kritika za moje radove od g. Stajića. Što da ropćem? kada dobro znam, da su i prije Stajića izlazile kritičarske "veličine" i obarali djela naših najvećih književnih autoriteta, kao na pr. Nedić to je zanijekao Zmaju pravi pjesnički talenat a tako isto i Mileti Jakšiću. Pa šta je na kraju bilo? Nedić je skoro zaboravljen a Zmaj i danas svijetli u svoj svojoj veličini i on će još za dugo biti naš, naš najbolji nacionalni pjesnik. Pa moj skromni rad ako bude imao uslove za opstanak, on će izdržati sve i najgrublje kritike. Moja je deviza: RADI I ĆUTI, POSIJEŠ LI ZDRAVO SMEJE, BIĆE I ŽETVE. Ta me je misao vazda vodila i stoga sam lako preboljeo sve bolove koji su mi nanijele grube kritike, što su ih pisali oni, te sebe drže velikim reformatorima srpske književnosti"... "Ja nigda nisam tražio da me svijet silom voli kao pjesnika, pa nigda nisam ni očekivao velikih lovorika ni priznanja. Ali sam držao ako vrijede moji savremenici, da i ja nešto vrijedim i da nisam na odmet srpskoj knjizi. No eto g. Stajić proglasi me za najgoreg pisca, koji je 25 god. uzalud gubio vrijeme i piskarao. Meni nije žao na Stajića, to je, možda njegovo uvjerenje. No žao mi je na mog prijatelja g. Ostojića to je kritiku pustio u Ljetopis bez ikakve primjedbe. Eto, to me boli. U ostalom ja držim ono to budem valjanog napisao da će to vrijediti i sa dobrom i sa hrđavom kritikom i nema sile koja može da uništi ono to je stvoreno u časovima kada bogovi s nama razgovaraju"... "Ne daj mi bože više ovakvih prijatelja koji nemaju ni truna ljudske savjesti i kojima je prijateljstvo samo da njime ćare"... "Dragi Vlado, prije 15 dana poslao sam Kašikoviću jednu pjesmu "Žetva noći", pa pošto sam odlučio da više ne budem književnik niti da pišem pjesme, molim te istu pjesmu uništi.Aleksa. Kumim te bogom kakva je ono studija "Slučaj Svetislava Stefanovića"?! Ja kad bih bio urednik "Vile" nigda ne bih dao onako maglovite i lude stvari da uđu u list. Ono je neko moždano naprezanje ili trabunjanje pijanih ljudi. U tom je članku cijela "špajzkarta" pomenuta a već od dinamika čovjek ne može da dahne"... "Некористољубан у свему бити, најнекористољубнији у љубави и пријатељству, било је моје највеће радовање, тако да је она друга познија реч: "АКО ТЕ ЉУБИМ, ШТА ТЕ СЕ ТИЧЕ ТО?" управо из моје душе извађена.(Из четрнаесте Гетеове књиге "Песма и истина")... I reče: neka bude kiša... i bi kiša... Tečno i bez podozrenja, puštam da u meni srastaju sve te reči, što zrače tišinu brižljivo biranog bezdana gromoglasne zvučnosti, što usidreno sasvim omalenim talasima kao na trenutak da progovore, bez upotrebe mišljenja namirisanog sumnjom, ali samo onoliko koliko trudno pretvaranje pruža mogućnost delimičnog shvatanja, gotovo bez prava na slučaj na rubu pučine, prigušene upravo pokušajem dvaput jače reči, posve drugačije od kišovitog dana, ispraznog i ispranog nanosima taštine i blistave tišine... Priprema za još jedno olakšanje retkosti tog filozofiranja, kao da oprema reč za ponovno pojednostavljenje, u kome doista postoji siromaštvo hira i nagoveštaj jedne trećine duha, u sećanjima obrisanih sa čela, u jednom tačnom smeru tog ispresecanog trzaja u mestu, gde milostivo proključa vreme, a bez prisustva autoriteta, pred još jednom mišlju izgladnelog zevanja u ozbiljnosti događaja ionako stabilno slabih ili slabo stabilnih... Reč ko uvezana ceduljica i u ovaj dan kišni, po sopstvenoj filozofiji, poverljive veštine obraćanja, za nepunih 360 stepeni, pomalo slučajno i radoznalo, kao da podseća na smisao uzetog glasa, u licu bez snage, gde sjedinjeno sanja u obliku truda i kao da treba tek da otkrije neuredno strašnu divljinu predela, bez mogućnosti da pokrene današnji ukradeni točak...
Нема коментара:
Постави коментар