Ovih dana počevši sa erupcijama na Etni krenule su pojačane aktivnosti i nekih drugih vulkana... i ja sam već poodavno izvela zaključak... nakon buđenja svih tih vulkana, sasvim ublizu krenu i prvi zemljotresi po svetu... dakle više nema iznenađenja, a ni zaprepašćenja... priroda i Majka Zemlja samo diše onako kako hoće... A to se sve očitava i po ljudskim komunikacijama ovih dana... ipak neke napetosti i erupcija ima po svuda... Dobro je kad u ovom prizemnom životu imamo svu tu količinu izbegavanja, jer upravo tako uvežbavamo svu svoju količinu izdržljivosti i podnošljivosti za Bog samo zna koje poduhvate podviga i dalje koji mora u nama da traje... I zašto sam dopustila da me išta prene iz ove moje monahujuće samoće... Zaista i danas iščitah neke jako lepe misli i rečenice, no ipak daleko su iste od primenljivosti u ovo naše slepo vreme... I baš kad treba ja ništa ne razumem, ali efekat zakašnjenja još u meni traje, pa ću jednom sklopiti sve kockice i neka mi i kasno bude... I zašto nas stalno ubija lepota onoga što volimo... Za moj mali um, sve je odjednom postalo opet preveliko ma šta pokušala time reći... Osećam se zaboravljeno i napušteno... zapušteno... no meni upravo tako nešto povremeno zatreba, jer posle sve te pustoši ja shvatim naravoučenije... No, Salvador Dali kao da mi večeras šapuće, pa kaže: "DA NISAM IMAO NEPRIJATELJE, NE BIH BIO ONAJ KOJI SAM POSTAO... ALI, HVALA BOGU, NEPRIJATELJA JE BILO DOVOLJNO... POČINJE NOVA EPOHA, EPOHA IRACIONALNE SPOZNAJE VASELJENE"... Divno petoaprilsko jutro sa brzo otapajućim snežnim pahuljama valjda neće biti kao lani, a kako se već vidi kroz prozore čistog stakla: kod nas padao lani aprilski sneg... I tako to biva... Danas osetih žal za svim onih beharom koga eventualni talas nailazeće hladnoće može desetkovati opet... Čovek počesto ne voli da priča upravo o onome čega se plaši ili što ne baš dovoljno poznaje... iako mu to niko ne priznaje... Mada je to počesto i ono što poslabije poznaje... Mora da tako biva... I ja nisam ovde u ovom životu zbog rejtinga (to je strana reč - pa ne znam šta znači)... ja sam u ovom životu samo zbog muzike i svake moje ispisane pesme... koja meni isto koliko i život znači... U stanju svesne svesti... u stanju budnosti... vlastitim opažajima, doživljajima, pa neka bude i iluzijama... tražim meru samokritičnosti i kritičnosti... strogih pogleda na životne pojave... zapljuskane nepoverenjem... stalnim nepoverenjem... koliko mi treba da razumem i shvatim... nesposobna za učenje pravopisa... znam da donosim odluke ispravne i prave... da se ko biljka adaptiram... jer Sunce uvek iza Musinog brda grane... i svane... Žene sa sela možda jesu nepismene i glupe, ali dobro znaju kad treba uzeti vile u ruke... I uvek se pitam zašto su neki ljudi takvi prema drugima (ti porodični i koji imaju decu) - da li bi nešto tako poželeli svojoj deci... Živo me zanima (mada zaista i ne) - ko je sledeći oran da ujeda onako za moju dušu svojski... Isključenja su već počela... Kandidata ne mora ni da bude???... Nakupi se u naš život i s koca i s konopca... Pa treba malo prorediti muzičku prolećnu listu... Nisu svi prijateljski nastrojeni... Ima uljeza???... Popušta anestezija, pa malo boli meso... Sutra ću konačno izneti iz garaže, moje male bebice (bockave kaktusiće) na svetlo dana... Šteta propali su svi i održaše se samo vrste dve... a prošlog leta ne pustiše ni cveta... A možda je vreme da se otarasim jalovih kaktusa... U neverovatnoj borbi modrih oblaka i Sunca - da li će prevagu odneti kiša... Odnela je... Osvanulo je osunčano jutro... No, vetar je odjednom razduvao i poobarao plastične stolice po avliji... I dok se u loncu grašak krčka, gledam kroz prozor... Kiša će... Nebo je pomodrilo žestoko...
Нема коментара:
Постави коментар