ЧОВЕК У ЗИМИ...

У ове мразне дане 

док над пролећем 

закопаним у ров чекања 

деси се налет бесмислице зимске 

нејасно и најзамршеније 

неко надимљава небеса 

леденом снежном светлошћу, 

а ја без престанка 

у најболнијем грчу 

противречим себи 

и нејасном чежњом 

постајем ли јасна 

како нас на неко време 

растави неумитни ток времена 

и ове хладне априлске кише 

и даље штрчим као човек у зими 

и зима у човеку, 

а стихија смрти којом ми фалиш 

угрожава и пустоши несклад 

и равнотежу сна 

кад апсурдан је положај 

човека у зими, 

опраштам и заборављам 

без последица по саму себе 

и питам се - 

може ли човек у зими да буде човек...