Kada toga dana dođoh u uobičajeno doba u svoju
sobu Univerziteta, zatekoh na pisaćem stolu pismo Ministarstva vera, a u njemu
saopštenje da me gospodin ministar poziva na vrlo važan i hitan razgovor. Odjurih u ministarstvo. Tu mi već pomoćnik
ministrov saopšti veliku novost. Vaseljenski patrijarh, poglavica pravoslavnih
crkava, saziva za prvi maj u Carigrad kongres svih tih crkava. Glavni predmet
toga sastanka i dogovora biće reforma našeg starog julijanskog kalendara.
Gospodin ministar želi da se o tome
pitanju sa mnom posavetuje. Odmah iza toga saopštenja uđoh u kabinet ministrov.
Tadašnji ministar vera bio je Ljuba Jovanović ... No pored
sveg svog dostojanstvenog izgleda i visokog položaja, dočeka me vrlo ljubazno i
prijateljski.
... po celoj našoj državi ... U njenim
novostvorenim granicama živelo je skoro četrnaest miliona žitelja različite veroispovesti:
pravoslavnih, katolika, muhamedanaca i mojsijevaca. Svaka od tih vera ima svoje
zasebne praznike koji su u toku godine toliko izdašno raspoređeni da je skoro
više praznika no radnih dana. A svi ti praznici slave se - da li baš iz verskog
ubeđenja? - vrlo savesno. Čim se u kojem od četiri stupca našeg državnog
kalendara pojavi koji masno odštampan dan, obustavljaju sva nadležtva, škole i
ostale ustanove svoj redovni posao. Tako se u našoj državi, kao u nekakvom
mešovitom braku, slave svi praznici dvaput, triput pa i četiri puta.
...
Tada mi gospodin ministar pročita
poziv Vaseljenskog Patrijarha i reče: ''Evo prilike i mogućnosti da nađemo
izlaza iz tog teškog stanja. Ako se u Carigradu sprovede takva reforma našeg
starog kalendara da njegovi sveci padnu u iste dane kada i sveci gregorijanskog,
onda je naše kalendarsko pitanje rešeno, badavadisanje uklonjeno, a i naše
nacionalno jedinstvo stavljeno na čvrstu osnovu. Zato je Kraljevska Vlada sa
velikim zadovoljstvom primila poziv Vaseljenskog Patrijarha i odlučila da mu se odazove.
Meni, a vama tim više, poznat je ceo istorijat našeg kalendarskog pitanja. O njemu ima da
glavnu reč kaže astronomska nauka. Zato sam predložio kraljevskoj vladi da vas
pošalje na taj kongres kao svog izaslanika. Naša pravoslavna crkva prihvatila je
taj naš izbor, a naša vlada se saglasila da izaslanika crkve, crnogorskog
mitropolita Gavrila Dožića, prizna i za svog vlastitog. On će uzimati reč u čisto
crkvenim pitanjima koja su, pored kalendarskog, stavljena na dnevni red kongresa.
Vi ćete svojiom naučničkim autoritetom istupiti u pitanju reforme kalendara. Vaša
punomoćja leže spremna za potpis. Naše Ministarstvo inostarnih dela daće vam
diplomatski pasoš i snadbeti vas novčanim sredstvima potrebnim za putovanje i
boravak u Carigradu, a kako odgovara rangu izaslanika. Treba samo da mi date
vaš pristanak i primite moje instrukcije za vašu novu misiju.
Dadoh svoj pristanak i dobih potrebne
instrukcije. One su bile strogo poverljive prirode zato ih ne mogu ovde
saopštavati, no one će se prozirati iz uloge koju sam igrao na carigradskom
kongresu.
Idući dan moja naučnička soba na Univerzitetu
dobi drugi izgled. Na moмe stolu ležala su prikupljena dela koja se
bave hronologijom i kalendariografijom. Među njima se nalazilo fundamentalno
delo Idelera u dve debele sveske, starije i novije takvo delo Vislicenusa i
razni drugi spisi srodne sadržine, među kojima je bilo i nekoliko rasprava
pisanih na srpskom jeziku. Imao sam mesec dana vremena da ih savesno proučim, a
sa znanjima kojima sam i pre toga raspolagao, uspeo sam u tome i pripremio se za
svoju novu misiju kao što treba ...
Oba naša hrišćanska
kalendara imala su ovaj postanak i
istorijat.
Osnovne
jedinice tih kalendara su dan i godina. Dan reguliše naš svakodnevni život, a
oličen je u smeni dana i noći, a godina pokreće tok prirode i oličena je
uzastopnostima godišnjih doba. Te dve jedinice uzeli su stari Egipćani, već tri
hiljade godina pre naše ere, za osnovu svog kalendara. Njihova godina imala je
stalnu dužinu od 365 dana. Tim kalendarom su egipatski hronolozi pribeležavali
i datirali sve važnije događaje, vladavine pojedinih faraona i njihovih
dinastija. Te pribeleške ispisane ili uklesane hijeroglifima na zidovima
hramova i grobova egipatskih vladara, tom kamenom kodeksu, pokazale su im da se njihov kalendar ne poklapa tačno sa tokom prirode. Poplave Nila, najznačajnija
svakogodišnja pojava njihove zemlje, pomerale su se u njihovom kalendaru u toku
godina da bi posle 1460 godina došle opet na isto mesto kalendara. Uzrok toj pojavi je ovo.
Tropska godina, vremenski razmak koji рoteče od prolaza
Sunca kroz proletnju ravnodnevnicu do ponovnog prolaza, nešto je duži od 365
dana i to, kao što to pokazuje saopšteni broj 1460, za četvrt dana, jer 1460
dobivamo ako 365 pomnožimo sa četiri. No u staroj egipatskoj državi nije iz tog
saznanja izvučena praktična primena. To je učinjeno tek 238. godine pre naše ere,
za vreme vladavine makedonske dinastije Ptolomeja. Te godine je egipatsko
sveštenstvo odlučilo da svaka četvrta godina njihovog kalendara bude prestupna
sa 366 dana. O toj odluci nas obaveštava jedan zapis u kamenu, ispisan u dva
jezika, nazvan po mestu nalazišta, predgrađu stare Aleksandrije, Kanopskim
ediktom. Pronašao ga je, a
objavio 1867. godine, poznati berlinski egiptolog Rihard Lepsius. Čudnovato je
da se o tako važnom događaju kao što je bila ta kalendarska reforma nije dotada
ništa znalo. Verovatno je da ona nije bila sprovedena u život, inače bi morala
ostaviti i drugog traga. Ali je sigurno da je baš taj način uvođenja i rasporeda
prestupnih godina primenjen dva veka docnije kada je, 47. godine pre naše ere,
Julije Cezar stvorio svoj kalendar, jer mu je pri tome bio savetodavac
aleksandrisjki astronom Sosigen. U tom julijnskom kalendaru je svaka četvrta
godina, ona čiji je broj deljiv sa četiri, prestupna sa 366 dana.
Hrišćanska crkva usvojila je, svojim
saborom održanim u Nikeji 325. godine, julijanski kalendar sa njegovim čudno
nejednakim dužinama meseca i njihovim latinskim imenima. U toku vekova ispoljilo
se da se ni on ne poklapa sa tokom prirode. Srednja dužina njegove godine od 365
dana i 6 časova veća je za preko 11 minuta od dužine tropske godine. To se pokazalo
u ovome. U doba crkvenog sabora u Nikeji padala je proletnja ravnodnevnica 21.
marta. Spoemnuta nejednakost imala je za posledicu da je ta ravnodnevnica
padala na sve ranije datume hrišćanskog kalendara i u petnaestom veku istrčala
za devet dana.
Napreci
astronomske nauke, podstaknuti dobom Nikole Kopernika, uneli su mnogo svetlosti
i u kalendarsko pitanje i omogućili tačniju odredbu dužine tropske godine.
Istočna hrišćanska crkva nije vodila o njima računa, ali su naučnici Zapada
upozorili na njih svoju crkvu. Posle mnogih prethodnih pokušaja da se kalendar
reformiše i ispravi, a po predlogu Luiđija Lilija i jedne stručne komisije koja
je taj predlog proučila, sproveo je papa Gregor XVIII, svojom
naredbom od 24. februara 1582. godine, ovu klaendarsku reformu.
Nagomilana
greška u kalendaru koja je onda bila narasla na devet punih dana ispraviće se
na taj način što će odmah iza 4. oktobra sledovati 15. oktobar 1582. Da bi se
džina kalendarske godine dovela u sklad sa dužinom tropske godine, biće
ubuduće od sekularnih godina (onih koje svršavaju sa dve nule) prestupne samo
one čiji je broj vekova deljiv sa četiri ( 1600, 2000, 2400...). Ostale
sekularne godine (1700, 1800, 1900, 2100...) neće biti prestupne i razlikovaće
se time od tih godina julijanskog kalendara.
Ova
kalendarska reforma sprovedena je u katoličkim zemljama dosta brzo, a u
protestantskim polako i sa natezanjem; u Engleskoj tek godine 1752. Istočne,
pravoslavne, crkve nisu menjale svoj stari julijanski kalendar sve do sadašnjice.
On je, kao što sleduje iz onoga što je već rečeno, godine, 1700, 1800 i 1900
zaostao još za po jedan dan iza gregorijanskog kalendara, čime je njihova razlika
narasla na punih trinaest dana. Istina, pre njihovog poslednjeg ponovnog
razmimoilaženja za jedan dan, činjeni su pokušaji da se ta dva kalendara izjednače. Već godine 1830.
pokrenula je ruska Akadmija nauka to pitanje, ali bez uspeha. To je onde učinjeno
i godine 1899, i tom prilikom izneseni su ovi predlozi. Da se posle uklanjanja
razlike datuma između oba kalendara, tj.
posle preskakanja od 13 dana u kalendaru istočnih crkava, usvoji novo pravilo o
budućem rasporedu prestupnih godina. Tu su predložena dva razna pravila. Prema
prvom treba zadržati raspored prestupnih godina kakav je dosada važio u
julijanskom kalendaru, ali ga dopuniti time što ubuduće one godine koje su
deljive sa 128 neće biti prestupne. Time bi se raskorak od jednog dana između
kalendarske i tropske godine ispoljio tek posle 100.000 godina. Po onom drugom
pravilu treba zadržati raspored prestupnih godina kakav je u gregorijanskom
kalendaru, ali ga dopuniti time što bi svaka godina deljiva bez ostatka sa 4.000
(dakle godine 4000, 8000, 12000...) bila obična godina. Time bi se spomenuti
raskorak ispoljio posle 20.000 godina. Nijedan od tih predloga nije usvojen i
tako je ostalo sve po starom.
To
krajem prošlog veka pokrenuto ali nerešeno pitanje reforme julijanskog kalendara
uzbudilo je i duhove beogradskih naučnika. To
sam video po tome što je biblioteka našeg Matematičkog seminara bila, na
moju sreću, dobro snadbevena knjigama koje su se bavile hronologijom. Tu sam
našao nekoliko projekata naših profesora, no od njih zaslužuju pomena
samo radovi Maksima Trpkovića ...
Maksim
Trpković (1864-1924), rodom iz Kijeva, školovao se u Beogradu, gde je svršio
prirodno-matematički odsek filozofskog fakulteta i bio srednjoškolski profesor u
Pirotu i Beogradu. Objavio je od godine 1900. do 1909. pet rasprava u Glasniku
Pravoslavne crkve, a 1920. i 1921. dve rasprave u Vesniku. Sve su se one bavile
kalendarskim pitаnjem. U tim raspravama, među kojima se dve poslednje najvažnije, Trpković saopštava ovu činjenicu. Ako se iz julijanskog kalendara, u toku od devet
vekova, ispusti sedam dana, onda se dobiva srednja dužina kalendarske godine od
365 dana 5 sati 48 minuta i 48 sekundi. Tačno taj broj saopštio je Laland još 1782. godine, a i Besel ga prihvatio. Razumljivo je, dakle, da je Trpković bio
ubeđen da je našao jedini pravi put za rešenje kalendarskog pitanja. ''Postignuta
je'', velio on, ''tolika tačnost da se veća ne može postići. A nije ni čudo što je srpska pravoslavna crkva
taj pronalazak Trpkovićev smatrala za otkrovenje ''koje je Gospod, koji se
ponositima protivi, otkrio sinu pravoslavne crkve''.
Nauka,
razume se, govori trezvenije o tome. Ona je pokazala da se dužina tropske godine
postepeno menja i da je sada za tri sekunde kraća od one koju je stari Laland
izmerio. No ta razlika je, zaista, vrlo
neznatna. Kako nam Nebeska mehanika govori da spomenuto menjanje tropkske godine ima
oscilatorni karakter i da se mora kretati između uskih granica, to je nesumljivo
da je građanski kalendar kako ga je Trpković prdložio bio matematički tačniji
od svih spomenutih predloženih izmena.
Ostaje
samo pitanje kojih sedam dana valja ispustiti u toku devet vekova iz julijanskog
kalendara? To se može izvršiti na različite načine. Trpković se posle raznih
pokušaja odlučio da postavi ovo pravilo:
Biće
prestupne one godine kojima se završavaju vekovi čija cifra podeljena sa 9 daje
u ostatku 0 ili 4; sve ostale biće proste.
Prema
tome pravilu od narednih sekularnih godina bile bi prestupne one koje su u
sledećem predlogu istaknute masnijim ciframa:
2000 2100 2200
2300 2400 2500
2600 2700 2800
2900 3000 3100
3200 3300 3400
3500 3600 3700
Kao
razlog za ovo svoje pravilo navodi Trpković težnju da proletnja ravnodnevnica
padne bar u sekularnim godinama na 21. mart, kako je bilo u doba Nikejskog
sabora. Ovo nije egzaktan naučni argument već zbog onoga ''bar''. Još je manje
takav argument to što je, kao što Trpković, naročito podvlači, gornja tablica i za oko prijatna.
Trpkovićevo
pravilo ima, pri objektivnoj oceni dva nedostatka. U svome projektu reforme
julijanskog kalendara Trpković predlaže da se u njemu preskoče 13 dana. Tih 13
dana predstavljaju, zaista, onu razliku koja se od Nikejskog sabora, tj. 325.
godine, pa do danas nagomilala između julijanskog kalendara i tačnog Sunčanog
vremena. A prema gornjem interkalacionom pravilu od onog doba bile bi prestupne
ove sekularne godine: 400, 900, 1300, 1800; ostale bile bi obične. Znači da je
po Trpkovićevom pravilu valjalo izbaciti 12, a ne 13 dana. Njegovo pravilo dolazi
u kontradikciju sa samim sobom.
O
drugom, još mnogo ozbiljnijem, nedostatku Trkovićeva pravila biće docnije
govora.
Sem
rasporedom prestupnih godina, Trpković se u svojim raspravama bavio još jednim
kalendarskim pitanjem: određivanjem datuma praznovanja Uskrsa i ostalih pokretnih
blagdana...
Hrišćanski
praznik Uskrsa postao je iz jevrejskog praznika Pashe, pa je s početka
praznovan u isti dan sa njime, pri punom Mesecu. Nikejski sabor, da bi to
podudaranje hrišćanskog Uskrsa i jevrejske Pashe uklonio, doneo je po tom pitanju
ovu odluku: Uskrs će se praznovati u nedelju koja dolazi iza prvog punog Meseca
posle proletnje ravnodnevnice.
Da
bi se unapred moglo znati kada će se koje godine praznovati Uskrs, bilo je
dakle, potrebno izračunati kada će se iza proletnje ravnodnevnice mesec pokazati
u punom sjaju. Na to pitanje može nam dati pouzdan odgovor jedino astronomska
nauka. I hrišćanski kalendariografi uzelu su, pošto su pre toga morali tražiti
pomoć od učenijih mavarskih astronoma Španije, u obzir tekovine te nauke u onom
stanju u kojem se ona nalazila...
Stari
Grci, a i drugi stari narodi, udešavali su svoj kalendar prema Mesečevim
menama, kao što to čine još i sada Muhamedanci i Jevreji. Ipak se kod
prosvećenijih Grka pokazala potreba da se taj Mesečev kalendar dovede u sklad
ili određen odnos sa tropskom godinom. No to nije bila laka stvar. Dužina
jednog sinodičnog meseca, od mene do mene, iznosi 29 dana 12 časova 44 minute i
3 sekunde. Radilo se, dakle, o tome da se nađe jedan određen zbir tih
sinodičnih meseca koji bi bio jednak celom broju dana i celom broju tropskih
godina. Taj problem rešio je, sa izvesnom tačnošću, a koristeći se iskustvima
Haldejaca, Atenjanin Meton godine 432. pre naše ere, na ovoj bazi. 235 sinodičnih
meseca duži su samo za 2 časa od 19
tropskih godina. Iz toga proizlazi da se posle isteka 19 godina dobiva prilična
podudarnost između Mesečevih mena i Sunčeva toka. U tom intervalu, koji se zove
Metonov ciklus, mogli su se rasporediti meseci i godine, pa ga onda ponavljati.
Taj ciklus meseca i godina očuvao se u našoj crkvenoj kalendariografiji, gde se
broj 19 zove zlatnim brojem i upotrebljava za određivanje datuma Uskrsa. Polazeći
od toga, obe hrišćanske crkve izgradile su, svaka na svoj način, ''račun
pashalija'', kako se naziva izračunavanje datuma Uskrsa. Pored svih napora da se
taj račun usavrši, nisu u tome uspele jer su se služile primitivnim sredstvima
i računale samo sa celim brojevima. To pokazuju rezultati njihovih izračunavanja
datuma Uskrsa, kojih greške mogu, kao što ćemo videti, da dostignu veličinu od četiri nedelje dana. Njih je u kalendaru pravoslavne crkve više no u kalendaru
zapadnih crkava. Zato je Trpković pokušao da ih svojim novim računom ukloni, no
uspeo samo da ih unekoliko proredi.
Jasno
je zašto nije mogao da postigne svoj cilj. Već su stari aleksandrijski astronomi
Hiparh i Ptolomej uvideli da se Mesec ne kreće ravnomerno po svojoj putanji oko
zemlje i ozbiljno pristupili proučavanju nejednakosti toga kretanja, od kojih su
utvrdili tri najvažnije. Pri ispitivanju takvih nejednakosti Mesečeva kretanja i
mene dolaze, prirodno, u obzir i nejednakosti Zemljinog kretanja po njenoj eliptičnoj
putanji oko Sunca i poremećaji te putanje izazvani prisustvom ostalih planeta, o čemu je već bilo govora. Zato su kretanje Meseca i promene njegovih faza
izvanredno komplikovane pojave. One se u svim pojedinostima ne mogu ispitati i
opisati sredstvima kojima su se služili kalendariografi hrišćanske crkve. Taj
posao izvršila je astronomska nauka, koja je u stanju da svojim izvanrednim
sredstvima opiše kretanje Meseca i uzastopnost njegovih mena, tačno na minutu, pa
i sekundu. No hrišćanske crkve zazirale su od toga da se posluže tekovinama
pozitivne nauke.
...
Krajem
aprila 1923. godine dovršio sam svoje studije o kalendarskom pitanju i spremio
sve važnije spise o tome da ih ponesem u Carigrad. U to doba stigao je u
Beograd i drugi delegat za carigradski kongres, crnogorski mitropolit Gavrilo
Dožić, učuinio mi posetu i pozvao me na dogovor u Patrijaršiju ... Tom prilikom
uručen je mitropolitu Dožiću i meni Trpkovićev projekat reforme kalendara da
ga, takav kakav je, podnesemo kongresu kao predlog srpske parvoslavne crkve.
Primio sam se te dužnosti uz uslov da, prema ovlašćewu kraljevske vlade, imam
pravo da u pitanjima naučne prirode izložim i zastupam astronosmku nauku.
Sporazumesmo se još u tome da ću svoje predloge u tom pogledu činiti u
zajednici sa mitropolitom Dožićem.
Poslednjeg
dana meseca aprila, po novom kalendaru, pođoh sa mitropolitom Dožićem na put u Carigrad
... Imao sam mogućnost i vremena da usput proučim Trkovićev projekat reforme
kalendara kako smo ga dobili u Patrijaršiji.
U
tom projektu ... u vezi sa izostavljanjem 13 dana iz starog kalendara, stvara
potrebu da se i dosadašnji pashalni račun tog kalendara izmeni. Trpković je sa
mnogo truda izradio takav račun, vrlo komplikovan, no tek sa onom tačnošću
kakvu su mu dozvoljavala stara primitivna sredstva kojima se služio.
...
Trpković čini predlog da, svaki put kad prvi pun mesec posle ravnodnevnice
padne u nedelju, Uskrs će se praznovati istoga dana. To pravilo ne poklapa se sa
dosadašnjom praksom obeju hrišćanskih crkava, po kojoj se Uskrs praznovao tek u
iduću nedelju. Ali je Trpković svojim spomenutim raspravama dokazivao da je to dozvoljeno,
jer tako je, veli on, bilo po starom
kalendaru u IV i V veku, dok je bio
tačan.
Pročitao
sam te Trpkovićeve raspave, ali o njima nisam mogao stvoriti samostalni sud, jer
one su predmet istorije hrišćanskih crkava. Pošto je Sinod srpske pravoslavne
crkve usvojio Trpkovićevo gledište, nisam imao prava da mu se opirem. Ipak sam
se o tome, još za vreme putovanja, posavetovao sa mitropolitom Dožićem...
Zapitah
ga za njegovo mišljenje o Trpkovićevom predlogu o praznovanju Uskrsa u dan punog meseca.
''Nemam
ništa protiv takvog predloga'', odgovori mi. ''Našem praznovanju Uskrsa mesečina
neće smetati, već samo ulepšavati taj naš praznik. A neće nas u tome ometati ni
Jevreji. Kada smo se na to obavezali, treba da podnesemo taj Trpkovićev
predlog. Ako ga ostali delegati ne usvoje, nećemo od toga praviti pitanje. Naš glavni zadatak je da dođemo do sporazuma sa svima ostalim pravsolavnim crkvama.
Samo u takvom slučaju uspeće kalendarska reforma, koja nam je potreban kao
nasušni hleb''.
Izložih
mu svoje mišljenje da bi trebalo netačni i zastareli pashalni račun naše crkve
zameniti tačnijm astronomskim.
''Ni
protiv toga nemam ništa'', odgovori mi. ''No da takav predlog ne podnesemo mi,
već sačekamo da ga kogod drugi podnese. Onda vam stoji na volju da kažete svoje mišljenje''.
Tako
se sporazumesmo da Trpkovićev projekat podnesemo kongresu takav kakav je i
sačekamo diskusiju o njemu, prilikom koje mogu izložiti sve što nauka ima da
kaže o tome.
Stigosmo
u Carigrad 2. maja ... provedosmo u Carigradu skoro šest nedelja ...
Svepravoslavni
crkveni sabor sastao se u Fanaru, u velikom domu carigradske patrijaršije ...
Sednice
kongresa održane su u velikoj, raskošno opremljenoj, svečanoj sali patrijaršije
pod predsedništvom Njegove Svetosti vaseljenskog patrijarha Meletija IV. U radu
kongresa uzele su učešća skoro sve pravoslavne autokefalne crkve, a one koje ne
poslaše svoje zastupnike izjaviše svoj pristanak na sve odluke kongresa...
Šest
plenarnih sednica i toliko komisijskih
posvetio je kongres reformi dosadašnjeg kalendara. Prvo pitanje ... bilo je da li
razliku od 13 dana koja postoji između datuma gregorijanskog i julijanskog
kalendara treba ukloniti. Za tih 13 dana julijanski kalendar je zaostao na
vremenskoj skali, odmerenoj sunčanim godinama, od prvog vaseljenskog sabora. Ta razlika
postala je u međunarodnom robnom i duhovnom saobraćaju toliko nepodnošljiva da
je odmah posle svetskog rata gregorijanski kalendar uveden kao zvanični Rusije,
Rumunije i Grčke, državama koje su se dotle pridržavale julijanskog kalendara.
To isto učinjeno je i u Srbiji čim je ušla
u sastav novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca. Zato je bilo nepodeljeno
mišljenje svih učesnika kongresa da se ta razlika mora ukloniti, no definitivna odluka
kada i kako da se to učini ostavljena je za docnije, kada se reši celokupno
pitanje kalendarske reforme.
Iduće
pitanje ... bilo je kako da se ubuduće raspodele prestupne godine da bi se kalendar
doveo u sklad sa tokom prirode, tako da dužina njegove srednje godine bude što
bliža dužini tropske godine.
Srpska
delegacija podnese ... kongresu, kao predlog svoje crkve, Trpkovićev projekat
kalendarske reforme. Obrazložih ga kongresu i istakoh astronomsku tačnost
interkalacionog pravila njegovih prestupnih godina. No kada stigoh do toga da po
tome pravilu godina 2000 neće biti prestupna, a u gregorijanskom kalendaru
hoće, izbi na površinu opšte mišljenje učesnika kongresa da se naš predlog ne
može usvojiti, jer tim interkalacionim pravilom doći ćemo u očitu opreku sa
kalendarom zapadnih crkava. Bolje je, posle ujednačenja datuma julijanskog
kalendara sa datumima gregorijanskog, zadržljati i nadalje julijanski
kalendar i njegov raspored prestupnih
godina, jer tada će godina 2000 biti prestupna u oba hrišćanska kalendara. Do njihovog raskoraka došlo bi tek 2100. A dotle će biti mogućno postići sporazum sa
zapadnim crkvama da do toga raskoraka ne dođe.
Tako
je preovladalo mišljenje da julijanski kalendar treba zadržati takav kakav je, samo njegovu kazaljku pomeriti za 13 dana.
...
pojavilo se samo od sebe ovo pitanje: šta ćemo sa Uskrsom i svim pokretnim
praznicima? Stavimo li Uskrs u onu nedelju koju nam kazuje naš dosadašnji račun
pashalija, onda ostaje neuklonjen raskorak naših pokretnih praznika sa katoličkim
i protestantskim. Izjednačimo li te praznike sa njihovim usvojili smo u punoj meri njihov kalendar sa njegovim očitio pogrešnim poshalnim računom, a o naprecima
astronosmke nauke nismo vodili računa.
...
naš kongres obustavi svoja većanja o reformi kalendara da bi stavio na dnevni
red druga pitanja ... čisto crkvene prirode. A meni bi povereno da potražim
izlaz iz teškog stanja u koje je zapalo kalendarsko pitanje.
...
Naš novi klaendar, da bi ispunio svoj zadatak, ne mora i ne treba biti identičan
kalendaru zapadnih crkava, ali je potrebno da se u praktičnoj primeni od njega
ne odvoji doklegod to nije potrebno iz naučnih razloga. Razlika između ta oba
kalendara sme biti samo ono što sleduje iz neospornih činjenica astronomske
nauke. Valja, dakle, ostvariti takav kalendar koji potpuno odgovraa zahtevima
nauke, ali podesiti njegov hod tako da se ne odvoji naprečac od gregorijanskog,
kako je to Trpković predlagao, već se postarati da savije u stranu tek onda
kada gregorijanski kalendar počne isoljavati svoju netačnost. Matematičkim
jezikom izraženo: hod novog kalendara valja oskulatorno, priljubljavajući,
položiti uz hod postojećeg.
Takvim
rasuđivanjem formulisao sam jedan egzaktan naučni problem, a takvo postavljanje
problema je - to sam znao iz iskustva - polovina njegova rešenja.
Trpkovićeva
zamisao o ispuštanju sedam dana u toku svakih devet vekova iz julijanskog
kalendara daje osobitu podudarnost između srednje dužine kalendarske godine i
dužine tropske godine. Ali način po kojem je Trpković rasporedio tih sedam dana
nije, ... , bio dobar, jer mu je nedostajao kriterijum za tu raspodelu.
Takav
kriterijum imao sam, svojim rasuđivanjem, u rukama: zahtevam da se naš novi
kalendar svojim datumima ne odvoji od gregorijanskog pre nego što je to
neizbežno. Evo kako se to postizava.
U
toku narednih sekularnih godina biće u gregorijanskom kalendaru prestupne godine
2000 i 2400. Broj 20, podeljen sa 9, daje ostatak 2, a broj 24 podeljen sa 9,
daje ostatak 6. Postavi li se, za razliku od Trpkovićevog, ovo interkalaciono
pravilo: Sekularne godine biće samo onda prestupne ako broj njihovih vekova,
podeljen sa 9, daje ostatak 2 ili 6, onda se dobiva ovo.
Od
narednih sekularnih godina biće u gregorijanskom kalendaru prestupne one koje
su, masnijim ciframa, istaknute u sledećoj tablici
2000 2100 2200
2300 2400 2500
2600 2700 2800
a u novom kalendaru, kakav sam ga
zamišljao, biće prestupne one koje su istaknute u narednoj tablici
2000 2100 2200
2300 2400 2500 2600
2700 2800
Razilaženje
između ta dva kalendara nastupiće tek godine 2800, koja će u gregorijanskom kalendaru
biti prestupna, a u novom obična.
Trebalo
je još ispitati da li ovo novo pravilo ne dolazi, ako se primeni na vekove
protekle od Nikejskog sabora do danas, u kontradikciju sa samim sobom, kao što
je to bio slučaj sa Trpkovićevim interkalacionim pravilom. Tu račun pokazuje
ovo.
Od
Nikejskog sabora bile bi, po novom pravilu, od sekularnih godina prestupne one
koje su istaknute u sledećem pregledu:
400 500 600 700 800
900 1000
1100 1200 1300
1400 1500 1600 1700
1800 1900
Znači,
imalo bi se u novom kalendaru od onoga doba, baš kao što treba, ispustiti iz
julijanskog kalendara tačno trinaest dana.
Ostalo
mi je još da se opredelim kako da se ubuduće izračunava dan praznovanja Uskrsa.
Odavno se u prosvećenom svetu znalo da na to pitanje, a pridržavajući se tačno
odredbe Nikejskog sabora, daje potpun odgovor astronomska nauka. Kada su
protestanti Nemačke, a tako su postupili i protestanti Danske, Holandije i Švajcarske, svoj dotadašnji julijanski kalendra doveli 1. marta 1700. na isti
datum sa gregorijanskim, odlučili su da praznik Uskrsa odredi na taj način što će se astronomskim računom, a primenom Keplerovih Rudolfinskih tablica,
izračunati kada pada prvi puni mesec iza ravnodnevnice i Uskrs praznovati iduće
nedelje. Taj '''popravljeni kalendar'' bio je u Nemačkoj u pripremi do 1773.
godine, kada je pod pritiskom Fridriha Velikog izjednačen sa gregorijanskim.
Svi
učesnici našeg kongresa uviđali su da se praznovanje Uskrsa ima odrediti
astronomskim računom no ja sam bio u obavezi prema srpskoj pravoslavnoj crkvi
da u tome pitanju podnesem Trpkovićev projekat pashalnog računa. No kada je ceo
Trpkovićev projekat odbačen, a mitropolit vizijski Antim predložio da se Uskrs
određuje astronomskim računom, izjavila je srpska delegacija da nema ništa protiv
toga predloga. Tako sam imao slobodne ruke da svojim projektom kalendarske reforme
obuhvatim i predložim sve što mi je izgledalo najcelishodnije, a tu je ušlo i
to da se dan praznovanja Uskrsa i ostalih pokretnih praznika izračunava
astronomskim računom, a prema lokalnom vremenu Jeruslaima, tj. s obzirom na
meridijan koji prolazi kroz kupolu crkve Svetoga Groba. Takvim računom dobio sam
ovu sliku.
U
toku pedest godina što sleduju iza carigradskog kongresa, tj. u vremnskom
intervalu 1923-1973, nastupiće razmimoilaženje novog kalendara i gregorijanskog u
danu praznovanja Uskrsa svega šest puta 9 1924, 1927, 1943, 1954, 1962, 1967.
godine, inače će se datumi Uskrsa i ostalih pokretnih praznika poklopiti u oba
hrišćanska kalendara.
Do
tog razmimoilaženja doći će isključivo greškom pashalnog ili, kako ga oni zovu,
epaktnog računa zapadnih crkava. Baš prve godine novoprojektovanog kalendara
istočnih crkava, godine 1924, ispoljiće se u punoj meri takva greška epaktnoh
računa. Astronomski račun kazuje da će te godine proletnja ravnodnevnica pasti u četvrtak 20. marta u 23 časa i 41 minut jerusalimskog vremena, a mesec biti pun
7 časova docnije, tj. u petak 21. marta. To je, pošto je došao iza ravnodnevnice,
pashalni Mesec i zato Uskrs valja praznovati u iduću nedelju, 23. marta. Epaktni
račun zapadnih crkava stavlja, pogrešno, taj puni Mesec pre ravnodnevnice i ne
smatra ga za pashalni Mesec, već tek onaj koji sleduje 29 dana docnije i zato
stavlja dan praznovanja Uskrsa u nedelju 20. aprila.
Kada
sam na saopšteni način rešio ovaj egzaktno postavljeni problem, izradio sam nov
predlog srpske delegacije i projekat za izmenu kalendara. Potpisao ga je i
mitropolit Dožić, i mi ga podnesosmo
predsedniku kongresa patrijarhu Meletiju. Stavljen je ... na dnevni red plenarne
sednice kongresa održane 23. maja 1923. Tu sam ... saopštio da će se novi
kalendar svojim datumima i sedmičnim danima podudarati sa kalendarom zapadnih
crkava sve do godine 2800, dakle punih 877 godina, a da će se u praznovanju
Uskrsa i ostalih pokretnih praznika razići samo onda kada epaktni račun zapadnih
crkava u određivanju pashalnog Meseca dade pogrešne rezultate. ... moj predlog
je jednoglsno usvojen i predviđeno da se, zbog izjednačenja datuma sa
gregorijanskim kalendarom, naš kelendar uvede u primenu na taj način što će se
1. oktobra 1923. računati kao 14. oktobar 1923. Definitivna redakciaj te odluke
kongresa poverena je meni. Ona je usvojena 30. maja, a 8. juna 1923, potpisaće
svi opunomoćeni učesnici tu odluku carigradskog kongresa, a on se zatim
razišao.
Ostalo
je još da sve autokefalne pravoslavne crkve prihvate kelendarsku odluku
svepravoslavnog kongresa i novi kalendar sprovedu u život. Prvu odluku da se to
učini donela je carigradska arhiepiskopija. O tome me je zasebnim pismom
izvesti Meletije... U tome pismu, posle tog saopštenja kaže se, ... i ovo:
''Časni
Sinod je s osobitim uvažavanjem primio k znanju najozbiljniju saradnju koju je dala
Vaša Veleučeniot kao član Svepravsolavnog kongresa pri sastavljanju odluke kojom
je tako srećno i potpuno rešen jedan od prvih zadataka Svepravoslavnog kongresa
i uopšte tako važno kalendarsko pitanje. Stoga, po jednoglasnoj sinodalnoj
odluci, izjavljujemo drage volje ovim našim čestitim pismom naročitu pohvalu
i zahvalnost Vašoj Veleučenosti za takvu prosvećenu i korisnu saradnju''.
Čim
sam se bio vratio u Beograd, podnesoh Srpskoj kraljevskoj akademiji izveštaj o
svome radu u Carigradu i svoju raspravu
o reformi julijanskog kalendara, koja je ubrzo objavljena kao zasebno izdanje
Akademije ... Kratkim člankom u nemačkom astronomskom časopisu upoznao sam i
naučni strani svet sa njom ... A sada da saopštim šta je uradila srpska pravoslavna
crkva, čiji su izaslanici bili predlagači te kalendarske reforme.
Arhijerejski
sabor srpske pravoslavne crkve, održan u Sremskim Karlovcima septembra 1923,
usvojio je u principu novi kalendar, ali je sprovođenje te odluke odložio za
docnije, pridržavajući se i nadalje julijanskog kalendara sa svima njegovim
greškama i nezgodama. Ostale pravoslavne ckve prihvatiše, manje-više,
gregorijanski kalendar.
Tako
je kalendarska odluka Svepravsolavnog kongresa u Carigradu 1923. doživela istu
sudbinu kao i kalendarska odluka Aleksandrijaca: donesena 238. godine pre naše
ere: odlučeno, no ne sprovedeno u život. Pa kaošto se o toj reformi Aleksandrijaca
sačuvala samo pribeleška, tako će i odluka carigradskog kongresa ostati
pribeležena i sačuvana potomstvu. Otvoriš li, dragi čitaoče, veliku nemačku
enciklopediju, Majerov leksikon, naći ćeš onde u pregledu svih, bivših i
sadašnjih, kalendara ovaj izveštaj.
''Novi
kalendar istočne crkve, prihvaćen 14. oktobra 1923. Osnovne jedinice; obične
godine po 365 dana, svaka četrta prestupna sa 366 dana, a od sekularnih samo
one koje deobom sa 9 daju ostatak 2 ili 6. Takvom interkalacijom dobiva se
dužina srednje kalendarske godine od 365,2422 dana, pa je tako samo za 2 sekunde
veća od sadašnje tropske godine''.
Pa
da se time zadovoljim!
preuzeto iz Milankovićeve druge knjige ''USPOMENE, DOŽIVLJAJI, SAZNANJA'',
Nolit - Beograd, 1988., str. 195-214.
