"ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА"...

Вечерас на позоришном репертоару дело нобеловца Самјуел Бекета, писца рођеног 1906-е године у Даблину... Прозно дело "Чекајући Годоа" из 1951-е године... Мој омиљени наслов, још из гимназијских дана... Апсурд или антитеатар или антидрама - свеједно... 

Бекет који кроз своја дела приказује старце и скитнице  (скитаре и скитаче) - тај посебан свет који је сведен на ход у круг и који је вечито у безизлазном стању... Круг и безизлаз... Људи без корена... Људи без циља... Људи без сутрашњице... Људи без идентитета... Свет у коме је све покидано... Нема памћења... Нема праве радње, а ни логичког следа... Све је празно и без реда... Нема неког нарочитог смисла... 

Много је ћутања... Много је испрекиданих дијалога... Много пута понављају се једне те исте речи... И све као да наликује и сличи на бунцање и на све оно што нема неко конкретно значење... Све је доведено у сумњу... Све је деформисано... Све је без праве сврхе... Све наликује на једно велико - НИШТА... Чак и оне вредности за које помислимо да постоје и да имају можда неку сврху, брзо се покаже да је то само још један АПСУРД у низу...

Бекет каже: "Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити"... "Ништа се не догађа. Нико не долази, нико не одлази, то је старшно..."...

И тако Гого и Владимир Диди стоје на брисаном простору поред једног сасушеног дрвета и чекају Годоа, кога нико није видео, а нити зна како он изгледа... Они мисле да ће се са његовим доласком нешто изменити... Он је као тај који треба негде да их поведе и избави из мртвила, празнине и пустоши... Оно што имају то је време - и то време на претек... Разговор који између себе воде личи на разговор без неког одређеног смисла... 

Причају (разговарају) о ципелама и пертлама... Труде се и покушавају да се сете - који је данас заправо дан... Покушавају да се сете неког прошлог времена или догађаја, али без резултата... Остају без памћења... Не знају чак ни откуд су пристигли... То су људи без корена и порекла...

Њихову бескрајну досаду, страх и неизвесност, прекида долазак Поца и роба Ликија (Срећка), кога Поцо доводи на ужету... Роб је послушан... Њихова везаност осликава однос газде и потчињеног... Та веза се не може прекинути... Једина промена на сцени настаје онога часа када се преко телефона чује вест - да Годо неће доћи данас, али сутра ће доћи...

Духовна пустош и унутрашња умањеност бића... Човек који је остао без душе и идентитета... Ликови такви да делују комично и кловновски, али са прекривеном дозом трагичности... 

Егзистенцијални простор чини суво дрво - пустиња... Излаза нема, због чега је човек несрећан... Све је узалудно... Ужасно је досадно... Ништа се не догађа... Свако мучи своју муку... Никога нема... Све је обесмишљено... Нихилизација... Живот је игра у мрежи... Човек је запетљан у ту мрежу... Ужас... Чуђење... Згражавање... Нема светла...

Поцо оличава савременог човека, који нема слободу... Подређен је и увек за некога ради...  Заступници, представници, трговачке књиге... Време трговаца и накупаца... Огољена и огуљена цивилизација... Исцрпљеност... Човек чија је слобода изгубљена...

Људи су блесави... Народ је ђубриште (сметлиште), јер у њему нема знака побуне... Замор и убијање лепоте душе... Све је потрто и све се губи... Губи се идентитет... Заборавља се традиција... Зато је човек несрећан... Нема прошлости, а ни будућности... Све је ишчашено и обезвређено... 

Човек који је шупаљ изнутра... Одсуство духа... Човек смањене душе... Нема окрепљења и лепоте трајања...