уторак, 25. децембар 2012.

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ - ПРОБЛЕМ РЕФОРМЕ ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА...







            ... Izbaci me iz koloseka kojim sam krenuo nečekivani događaj. To se desilo prvog aprila 1923. godine.


             Kada toga dana dođoh u uobičajeno doba u svoju sobu Univerziteta, zatekoh na pisaćem stolu pismo Ministarstva vera, a u njemu saopštenje da me gospodin ministar poziva na vrlo važan i hitan razgovor. Odjurih u ministarstvo. Tu mi već pomoćnik ministrov saopšti veliku novost. Vaseljenski patrijarh, poglavica pravoslavnih crkava, saziva za prvi maj u Carigrad kongres svih tih crkava. Glavni predmet toga sastanka i dogovora biće reforma našeg starog julijanskog kalendara. Gospodin ministar želi da se  o tome pitanju sa mnom posavetuje. Odmah iza toga saopštenja uđoh u kabinet ministrov.

             Tadašnji ministar vera bio je Ljuba Jovanović ... No pored sveg svog dostojanstvenog izgleda i visokog položaja, dočeka me vrlo ljubazno i prijateljski.

            ... po celoj našoj državi ... U njenim novostvorenim granicama živelo je skoro četrnaest miliona žitelja različite veroispovesti: pravoslavnih, katolika, muhamedanaca i mojsijevaca. Svaka od tih vera ima svoje zasebne praznike koji su u toku godine toliko izdašno raspoređeni da je skoro više praznika no radnih dana. A svi ti praznici slave se - da li baš iz verskog ubeđenja? - vrlo savesno. Čim se u kojem od četiri stupca našeg državnog kalendara pojavi koji masno odštampan dan, obustavljaju sva nadležtva, škole i ostale ustanove svoj redovni posao. Tako se u našoj državi, kao u nekakvom mešovitom braku, slave svi praznici dvaput, triput pa i četiri puta.

            ...

            Tada mi gospodin ministar pročita poziv Vaseljenskog Patrijarha i reče: ''Evo prilike i mogućnosti da nađemo izlaza iz tog teškog stanja. Ako se u Carigradu sprovede takva reforma našeg starog kalendara da njegovi sveci padnu u iste dane kada i sveci gregorijanskog, onda je naše kalendarsko pitanje rešeno, badavadisanje uklonjeno, a i naše nacionalno jedinstvo stavljeno na čvrstu osnovu. Zato je Kraljevska Vlada sa velikim zadovoljstvom primila poziv Vaseljenskog Patrijarha i odlučila da mu se odazove. Meni, a vama tim više, poznat je ceo istorijat našeg kalendarskog pitanja. O njemu ima da glavnu reč kaže astronomska nauka. Zato sam predložio kraljevskoj vladi da vas pošalje na taj kongres kao svog izaslanika. Naša pravoslavna crkva prihvatila je taj naš izbor, a naša vlada se saglasila da izaslanika crkve, crnogorskog mitropolita Gavrila Dožića, prizna i za svog vlastitog. On će uzimati reč u čisto crkvenim pitanjima koja su, pored kalendarskog, stavljena na dnevni red kongresa. Vi ćete svojiom naučničkim autoritetom istupiti u pitanju reforme kalendara. Vaša punomoćja leže spremna za potpis. Naše Ministarstvo inostarnih dela daće vam diplomatski pasoš i snadbeti vas novčanim sredstvima potrebnim za putovanje i boravak u Carigradu, a kako odgovara rangu izaslanika. Treba samo da mi date vaš pristanak i primite moje instrukcije za vašu novu misiju.

            Dadoh svoj pristanak i dobih potrebne instrukcije. One su bile strogo poverljive prirode zato ih ne mogu ovde saopštavati, no one će se prozirati iz uloge koju sam igrao na carigradskom kongresu.

            Idući dan moja naučnička soba na Univerzitetu dobi drugi izgled. Na moмe stolu ležala su prikupljena dela koja se bave hronologijom i kalendariografijom. Među njima se nalazilo fundamentalno delo Idelera u dve debele sveske, starije i novije takvo delo Vislicenusa i razni drugi spisi srodne sadržine, među kojima je bilo i nekoliko rasprava pisanih na srpskom jeziku. Imao sam mesec dana vremena da ih savesno proučim, a sa znanjima kojima sam i pre toga raspolagao, uspeo sam u tome i pripremio se za svoju novu misiju kao što treba ...

            Oba naša hrišćanska kalendara imala su ovaj postanak  i istorijat.

            Osnovne jedinice tih kalendara su dan i godina. Dan reguliše naš svakodnevni život, a oličen je u smeni dana i noći, a godina pokreće tok prirode i oličena je uzastopnostima godišnjih doba. Te dve jedinice uzeli su stari Egipćani, već tri hiljade godina pre naše ere, za osnovu svog kalendara. Njihova godina imala je stalnu dužinu od 365 dana. Tim kalendarom su egipatski hronolozi pribeležavali i datirali sve važnije događaje, vladavine pojedinih faraona i njihovih dinastija. Te pribeleške ispisane ili uklesane hijeroglifima na zidovima hramova i grobova egipatskih vladara, tom kamenom kodeksu, pokazale su im da se njihov kalendar ne poklapa tačno sa tokom prirode. Poplave Nila, najznačajnija svakogodišnja pojava njihove zemlje, pomerale su se u njihovom kalendaru u toku godina da bi posle 1460 godina došle opet na isto mesto kalendara. Uzrok toj pojavi je ovo. Tropska godina, vremenski razmak koji рoteče od prolaza Sunca kroz proletnju ravnodnevnicu do ponovnog prolaza, nešto je duži od 365 dana i to, kao što to pokazuje saopšteni broj 1460, za četvrt dana, jer 1460 dobivamo ako 365 pomnožimo sa četiri. No u staroj egipatskoj državi nije iz tog saznanja izvučena praktična primena. To je učinjeno tek 238. godine pre naše ere, za vreme vladavine makedonske dinastije Ptolomeja. Te godine je egipatsko sveštenstvo odlučilo da svaka četvrta godina njihovog kalendara bude prestupna sa 366 dana. O toj odluci nas obaveštava jedan zapis u kamenu, ispisan u dva jezika, nazvan po mestu nalazišta, predgrađu stare Aleksandrije, Kanopskim ediktom. Pronašao ga je, a objavio 1867. godine, poznati berlinski egiptolog Rihard Lepsius. Čudnovato je da se o tako važnom događaju kao što je bila ta kalendarska reforma nije dotada ništa znalo. Verovatno je da ona nije bila sprovedena u život, inače bi morala ostaviti i drugog traga. Ali je sigurno da je baš taj način uvođenja i rasporeda prestupnih godina primenjen dva veka docnije kada je, 47. godine pre naše ere, Julije Cezar stvorio svoj kalendar, jer mu je pri tome bio savetodavac aleksandrisjki astronom Sosigen. U tom julijnskom kalendaru je svaka četvrta godina, ona čiji je broj deljiv sa četiri, prestupna sa 366 dana.

            Hrišćanska crkva usvojila je, svojim saborom održanim u Nikeji 325. godine, julijanski kalendar sa njegovim čudno nejednakim dužinama meseca i njihovim latinskim imenima. U toku vekova ispoljilo se da se ni on ne poklapa sa tokom prirode. Srednja dužina njegove godine od 365 dana i 6 časova veća je za preko 11 minuta od dužine tropske godine. To se pokazalo u ovome. U doba crkvenog sabora u Nikeji padala je proletnja ravnodnevnica 21. marta. Spoemnuta nejednakost imala je za posledicu da je ta ravnodnevnica padala na sve ranije datume hrišćanskog kalendara i u petnaestom veku istrčala za devet dana.

            Napreci astronomske nauke, podstaknuti dobom Nikole Kopernika, uneli su mnogo svetlosti i u kalendarsko pitanje i omogućili tačniju odredbu dužine tropske godine. Istočna hrišćanska crkva nije vodila o njima računa, ali su naučnici Zapada upozorili na njih svoju crkvu. Posle mnogih prethodnih pokušaja da se kalendar reformiše i ispravi, a po predlogu Luiđija Lilija i jedne stručne komisije koja je taj predlog proučila, sproveo je papa Gregor XVIII, svojom naredbom od 24. februara 1582. godine, ovu klaendarsku reformu.

            Nagomilana greška u kalendaru koja je onda bila narasla na devet punih dana ispraviće se na taj način što će odmah iza 4. oktobra sledovati 15. oktobar 1582. Da bi se džina kalendarske godine dovela u sklad sa dužinom tropske godine, biće ubuduće od sekularnih godina (onih koje svršavaju sa dve nule) prestupne samo one čiji je broj vekova deljiv sa četiri ( 1600, 2000, 2400...). Ostale sekularne godine (1700, 1800, 1900, 2100...) neće biti prestupne i razlikovaće se time od tih godina julijanskog kalendara.

            Ova kalendarska reforma sprovedena je u katoličkim zemljama dosta brzo, a u protestantskim polako i sa natezanjem; u Engleskoj tek godine 1752. Istočne, pravoslavne, crkve nisu menjale svoj stari julijanski kalendar sve do sadašnjice. On je, kao što sleduje iz onoga što je već rečeno, godine, 1700, 1800 i 1900 zaostao još za po jedan dan iza gregorijanskog kalendara, čime je njihova razlika narasla na punih trinaest dana. Istina, pre njihovog poslednjeg ponovnog razmimoilaženja za jedan dan, činjeni su pokušaji da se ta dva  kalendara izjednače. Već godine 1830. pokrenula je ruska Akadmija nauka to pitanje, ali bez uspeha. To je onde učinjeno i godine 1899, i tom prilikom izneseni su ovi predlozi. Da se posle uklanjanja razlike datuma između  oba kalendara, tj. posle preskakanja od 13 dana u kalendaru istočnih crkava, usvoji novo pravilo o budućem rasporedu prestupnih godina. Tu su predložena dva razna pravila. Prema prvom treba zadržati raspored prestupnih godina kakav je dosada važio u julijanskom kalendaru, ali ga dopuniti time što ubuduće one godine koje su deljive sa 128 neće biti prestupne. Time bi se raskorak od jednog dana između kalendarske i tropske godine ispoljio tek posle 100.000 godina. Po onom drugom pravilu treba zadržati raspored prestupnih godina kakav je u gregorijanskom kalendaru, ali ga dopuniti time što bi svaka godina deljiva bez ostatka sa 4.000 (dakle godine 4000, 8000, 12000...) bila obična godina. Time bi se spomenuti raskorak ispoljio posle 20.000 godina. Nijedan od tih predloga nije usvojen i tako je ostalo sve po starom.

            To krajem prošlog veka pokrenuto ali nerešeno pitanje reforme julijanskog kalendara uzbudilo je i duhove beogradskih naučnika. To  sam video po tome što je biblioteka našeg Matematičkog seminara bila, na moju sreću, dobro snadbevena knjigama koje su se bavile hronologijom. Tu sam našao nekoliko projekata naših profesora, no od njih zaslužuju pomena samo radovi Maksima Trpkovića ...

            Maksim Trpković (1864-1924), rodom iz Kijeva, školovao se u Beogradu, gde je svršio prirodno-matematički odsek filozofskog fakulteta i bio srednjoškolski profesor u Pirotu i Beogradu. Objavio je od godine 1900. do 1909. pet rasprava u Glasniku Pravoslavne crkve, a 1920. i 1921. dve rasprave u Vesniku. Sve su se one bavile kalendarskim pitаnjem. U tim raspravama, među kojima se dve poslednje najvažnije, Trpković saopštava ovu činjenicu. Ako se iz julijanskog kalendara, u toku od devet vekova, ispusti sedam dana, onda se dobiva srednja dužina kalendarske godine od 365 dana 5 sati 48 minuta i 48 sekundi. Tačno taj broj saopštio je Laland još 1782. godine, a i Besel ga prihvatio. Razumljivo je, dakle, da je Trpković bio ubeđen da je našao jedini pravi put za rešenje kalendarskog pitanja. ''Postignuta je'', velio on, ''tolika tačnost da se veća ne može postići.  A nije ni čudo što je srpska pravoslavna crkva taj pronalazak Trpkovićev smatrala za otkrovenje ''koje je Gospod, koji se ponositima protivi, otkrio sinu pravoslavne crkve''.

            Nauka, razume se, govori trezvenije o tome. Ona je pokazala da se dužina tropske godine postepeno menja i da je sada za tri sekunde kraća od one koju je stari Laland izmerio.  No ta razlika je, zaista, vrlo neznatna. Kako nam Nebeska mehanika govori da spomenuto menjanje tropkske godine ima oscilatorni karakter i da se mora kretati između uskih granica, to je nesumljivo da je građanski kalendar kako ga je Trpković prdložio bio matematički tačniji od svih spomenutih predloženih izmena.

            Ostaje samo pitanje kojih sedam dana valja ispustiti u toku devet vekova iz julijanskog kalendara? To se može izvršiti na različite načine. Trpković se posle raznih pokušaja odlučio da postavi ovo pravilo:

            Biće prestupne one godine kojima se završavaju vekovi čija cifra podeljena sa 9 daje u ostatku 0 ili 4; sve ostale biće proste.

            Prema tome pravilu od narednih sekularnih godina bile bi prestupne one koje su u sledećem predlogu istaknute masnijim ciframa:


2000  2100  2200  2300  2400  2500  2600  2700  2800
2900  3000  3100  3200  3300  3400  3500  3600  3700

            Kao razlog za ovo svoje pravilo navodi Trpković težnju da proletnja ravnodnevnica padne bar u sekularnim godinama na 21. mart, kako je bilo u doba Nikejskog sabora. Ovo nije egzaktan naučni argument već zbog onoga ''bar''. Još je manje takav argument to što je, kao što Trpković, naročito podvlači,  gornja tablica i za oko prijatna.

            Trpkovićevo pravilo ima, pri objektivnoj oceni dva nedostatka. U svome projektu reforme julijanskog kalendara Trpković predlaže da se u njemu preskoče 13 dana. Tih 13 dana predstavljaju, zaista, onu razliku koja se od Nikejskog sabora, tj. 325. godine, pa do danas nagomilala između julijanskog kalendara i tačnog Sunčanog vremena. A prema gornjem interkalacionom pravilu od onog doba bile bi prestupne ove sekularne godine: 400, 900, 1300, 1800; ostale bile bi obične. Znači da je po Trpkovićevom pravilu valjalo izbaciti 12, a ne 13 dana. Njegovo pravilo dolazi u kontradikciju sa samim sobom.

            O drugom, još mnogo ozbiljnijem, nedostatku Trkovićeva pravila biće docnije govora.

            Sem rasporedom prestupnih godina, Trpković se u svojim raspravama bavio još jednim kalendarskim pitanjem: određivanjem datuma praznovanja Uskrsa i ostalih pokretnih blagdana...

            Hrišćanski praznik Uskrsa postao je iz jevrejskog praznika Pashe, pa je s početka praznovan u isti dan sa njime, pri punom Mesecu. Nikejski sabor, da bi to podudaranje hrišćanskog Uskrsa i jevrejske Pashe uklonio, doneo je po tom pitanju ovu odluku: Uskrs će se praznovati u nedelju koja dolazi iza prvog punog Meseca posle proletnje ravnodnevnice.

            Da bi se unapred moglo znati kada će se koje godine praznovati Uskrs, bilo je dakle, potrebno izračunati kada će se iza proletnje ravnodnevnice mesec pokazati u punom sjaju. Na to pitanje može nam dati pouzdan odgovor jedino astronomska nauka. I hrišćanski kalendariografi uzelu su, pošto su pre toga morali tražiti pomoć od učenijih mavarskih astronoma Španije, u obzir tekovine te nauke u onom stanju u kojem se ona nalazila...

            Stari Grci, a i drugi stari narodi, udešavali su svoj kalendar prema Mesečevim menama, kao što to čine još i sada Muhamedanci i Jevreji. Ipak se kod prosvećenijih Grka pokazala potreba da se taj Mesečev kalendar dovede u sklad ili određen odnos sa tropskom godinom. No to nije bila laka stvar. Dužina jednog sinodičnog meseca, od mene do mene, iznosi 29 dana 12 časova 44 minute i 3 sekunde. Radilo se, dakle, o tome da se nađe jedan određen zbir tih sinodičnih meseca koji bi bio jednak celom broju dana i celom broju tropskih godina. Taj problem rešio je, sa izvesnom tačnošću, a koristeći se iskustvima Haldejaca, Atenjanin Meton godine 432. pre naše ere, na ovoj bazi. 235 sinodičnih meseca duži  su samo za 2 časa od 19 tropskih godina. Iz toga proizlazi da se posle isteka 19 godina dobiva prilična podudarnost između Mesečevih mena i Sunčeva toka. U tom intervalu, koji se zove Metonov ciklus, mogli su se rasporediti meseci i godine, pa ga onda ponavljati. Taj ciklus meseca i godina očuvao se u našoj crkvenoj kalendariografiji, gde se broj 19 zove zlatnim brojem i upotrebljava za određivanje datuma Uskrsa. Polazeći od toga, obe hrišćanske crkve izgradile su, svaka na svoj način, ''račun pashalija'', kako se naziva izračunavanje datuma Uskrsa. Pored svih napora da se taj račun usavrši, nisu u tome uspele jer su se služile primitivnim sredstvima i računale samo sa celim brojevima. To pokazuju rezultati njihovih izračunavanja datuma Uskrsa, kojih greške mogu, kao što ćemo videti, da dostignu veličinu od četiri nedelje dana. Njih je u kalendaru pravoslavne crkve više no u kalendaru zapadnih crkava. Zato je Trpković pokušao da ih svojim novim računom ukloni, no uspeo samo da ih unekoliko proredi.

            Jasno je zašto nije mogao da postigne svoj cilj. Već su stari aleksandrijski astronomi Hiparh i Ptolomej uvideli da se Mesec ne kreće ravnomerno po svojoj putanji oko zemlje i ozbiljno pristupili proučavanju nejednakosti toga kretanja, od kojih su utvrdili tri najvažnije. Pri ispitivanju takvih nejednakosti Mesečeva kretanja i mene dolaze, prirodno, u obzir i nejednakosti Zemljinog kretanja po njenoj eliptičnoj putanji oko Sunca i poremećaji te putanje izazvani prisustvom ostalih planeta, o čemu je već bilo govora. Zato su kretanje Meseca i promene njegovih faza izvanredno komplikovane pojave. One se u svim pojedinostima ne mogu ispitati i opisati sredstvima kojima su se služili kalendariografi hrišćanske crkve. Taj posao izvršila je astronomska nauka, koja je u stanju da svojim izvanrednim sredstvima opiše kretanje Meseca i uzastopnost njegovih mena, tačno na minutu, pa i sekundu. No hrišćanske crkve zazirale su od toga da se posluže tekovinama pozitivne nauke.

            ...

            Krajem aprila 1923. godine dovršio sam svoje studije o kalendarskom pitanju i spremio sve važnije spise o tome da ih ponesem u Carigrad. U to doba stigao je u Beograd i drugi delegat za carigradski kongres, crnogorski mitropolit Gavrilo Dožić, učuinio mi posetu i pozvao me na dogovor u Patrijaršiju ... Tom prilikom uručen je mitropolitu Dožiću i meni Trpkovićev projekat reforme kalendara da ga, takav kakav je, podnesemo kongresu kao predlog srpske parvoslavne crkve. Primio sam se te dužnosti uz uslov da, prema ovlašćewu kraljevske vlade, imam pravo da u pitanjima naučne prirode izložim i zastupam astronosmku nauku. Sporazumesmo se još u tome da ću svoje predloge u tom pogledu činiti u zajednici sa mitropolitom Dožićem.

            Poslednjeg dana meseca aprila, po novom kalendaru, pođoh sa mitropolitom Dožićem na put u Carigrad ... Imao sam mogućnost i vremena da usput proučim Trkovićev projekat reforme kalendara kako smo ga dobili u Patrijaršiji.

            U tom projektu ... u vezi sa izostavljanjem 13 dana iz starog kalendara, stvara potrebu da se i dosadašnji pashalni račun tog kalendara izmeni. Trpković je sa mnogo truda izradio takav račun, vrlo komplikovan, no tek sa onom tačnošću kakvu su mu dozvoljavala stara primitivna sredstva kojima se služio.

            ... Trpković čini predlog da, svaki put kad prvi pun mesec posle ravnodnevnice padne u nedelju, Uskrs će se praznovati istoga dana. To pravilo ne poklapa se sa dosadašnjom praksom obeju hrišćanskih crkava, po kojoj se Uskrs praznovao tek u iduću nedelju. Ali je Trpković svojim spomenutim raspravama dokazivao da je to dozvoljeno, jer tako je, veli on,  bilo po starom kalendaru u IV i V  veku, dok je bio tačan.

            Pročitao sam te Trpkovićeve raspave, ali o njima nisam mogao stvoriti samostalni sud, jer one su predmet istorije hrišćanskih crkava. Pošto je Sinod srpske pravoslavne crkve usvojio Trpkovićevo gledište, nisam imao prava da mu se opirem. Ipak sam se o tome, još za vreme putovanja, posavetovao sa mitropolitom Dožićem...

            Zapitah ga za njegovo mišljenje o Trpkovićevom predlogu o praznovanju Uskrsa u dan punog meseca.

            ''Nemam ništa protiv takvog predloga'', odgovori mi. ''Našem praznovanju Uskrsa mesečina neće smetati, već samo ulepšavati taj naš praznik. A neće nas u tome ometati ni Jevreji. Kada smo se na to obavezali, treba da podnesemo taj Trpkovićev predlog. Ako ga ostali delegati ne usvoje, nećemo od toga praviti pitanje. Naš glavni zadatak je da dođemo do sporazuma sa svima ostalim pravsolavnim crkvama. Samo u takvom slučaju uspeće kalendarska reforma, koja nam je potreban kao nasušni hleb''.

            Izložih mu svoje mišljenje da bi trebalo netačni i zastareli pashalni račun naše crkve zameniti tačnijm astronomskim.

            ''Ni protiv toga nemam ništa'', odgovori mi. ''No da takav predlog ne podnesemo mi, već sačekamo da ga kogod drugi podnese. Onda vam stoji  na volju da kažete svoje mišljenje''.

            Tako se sporazumesmo da Trpkovićev projekat podnesemo kongresu takav kakav je i sačekamo diskusiju o njemu, prilikom koje mogu izložiti sve što nauka ima da kaže o tome.

            Stigosmo u Carigrad 2. maja ... provedosmo u Carigradu skoro šest nedelja ...

            Svepravoslavni crkveni sabor sastao se u Fanaru, u velikom domu carigradske patrijaršije ...


            Sednice kongresa održane su u velikoj, raskošno opremljenoj, svečanoj sali patrijaršije pod predsedništvom Njegove Svetosti vaseljenskog patrijarha Meletija IV. U radu kongresa uzele su učešća skoro sve pravoslavne autokefalne crkve, a one koje ne poslaše svoje zastupnike izjaviše svoj pristanak na sve odluke kongresa...

            Šest plenarnih  sednica i toliko komisijskih posvetio je kongres reformi dosadašnjeg kalendara. Prvo pitanje ... bilo je da li razliku od 13 dana koja postoji između datuma gregorijanskog i julijanskog kalendara treba ukloniti. Za tih 13 dana julijanski kalendar je zaostao na vremenskoj skali, odmerenoj sunčanim godinama, od prvog vaseljenskog sabora. Ta razlika postala je u međunarodnom robnom i duhovnom saobraćaju toliko nepodnošljiva da je odmah posle svetskog rata gregorijanski kalendar uveden kao zvanični Rusije, Rumunije i Grčke, državama koje su se dotle pridržavale julijanskog kalendara. To isto učinjeno je i u  Srbiji čim je ušla u sastav novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca. Zato je bilo nepodeljeno mišljenje svih učesnika kongresa da se ta razlika mora ukloniti, no definitivna odluka kada i kako da se to učini ostavljena je za docnije, kada se reši celokupno pitanje kalendarske reforme.

            Iduće pitanje ... bilo je kako da se ubuduće raspodele prestupne godine da bi se kalendar doveo u sklad sa tokom prirode, tako da dužina njegove srednje godine bude što bliža dužini tropske godine.

            Srpska delegacija podnese ... kongresu, kao predlog svoje crkve, Trpkovićev projekat kalendarske reforme. Obrazložih ga kongresu i istakoh astronomsku tačnost interkalacionog pravila njegovih prestupnih godina. No kada stigoh do toga da po tome pravilu godina 2000 neće biti prestupna, a u gregorijanskom kalendaru hoće, izbi na površinu opšte mišljenje učesnika kongresa da se naš predlog ne može usvojiti, jer tim interkalacionim pravilom doći ćemo u očitu opreku sa kalendarom zapadnih crkava. Bolje je, posle ujednačenja datuma julijanskog kalendara sa datumima gregorijanskog, zadržljati i nadalje julijanski kalendar  i njegov raspored prestupnih godina, jer tada će godina 2000 biti prestupna u oba hrišćanska kalendara. Do njihovog raskoraka došlo bi tek 2100. A dotle će biti mogućno postići sporazum sa zapadnim crkvama da do toga raskoraka ne dođe.

            Tako je preovladalo mišljenje da julijanski kalendar treba zadržati takav kakav je, samo njegovu kazaljku pomeriti za 13 dana.

            ... pojavilo se samo od sebe ovo pitanje: šta ćemo sa Uskrsom i svim pokretnim praznicima? Stavimo li Uskrs u onu nedelju koju nam kazuje naš dosadašnji račun pashalija, onda ostaje neuklonjen raskorak naših pokretnih praznika sa katoličkim i protestantskim. Izjednačimo li te praznike sa njihovim usvojili smo u punoj meri njihov kalendar sa njegovim očitio pogrešnim poshalnim računom, a o naprecima astronosmke nauke nismo vodili računa.

            ... naš kongres obustavi svoja većanja o reformi kalendara da bi stavio na dnevni red druga pitanja ... čisto crkvene prirode. A meni bi povereno da potražim izlaz iz teškog stanja u koje je zapalo kalendarsko pitanje.

            ...

            Naš novi klaendar, da bi ispunio svoj zadatak, ne mora i ne treba biti identičan kalendaru zapadnih crkava, ali je potrebno da se u praktičnoj primeni od njega ne odvoji doklegod to nije potrebno iz naučnih razloga. Razlika između ta oba kalendara sme biti samo ono što sleduje iz neospornih činjenica astronomske nauke. Valja, dakle, ostvariti takav kalendar koji potpuno odgovraa zahtevima nauke, ali podesiti njegov hod tako da se ne odvoji naprečac od gregorijanskog, kako je to Trpković predlagao, već se postarati da savije u stranu tek onda kada gregorijanski kalendar počne isoljavati svoju netačnost. Matematičkim jezikom izraženo: hod novog kalendara valja oskulatorno, priljubljavajući, položiti uz hod postojećeg.

            Takvim rasuđivanjem formulisao sam jedan egzaktan naučni problem, a takvo postavljanje problema je - to sam znao iz iskustva - polovina njegova rešenja.

            Trpkovićeva zamisao o ispuštanju sedam dana u toku svakih devet vekova iz julijanskog kalendara daje osobitu podudarnost između srednje dužine kalendarske godine i dužine tropske godine. Ali način po kojem je Trpković rasporedio tih sedam dana nije, ... , bio dobar, jer mu je nedostajao kriterijum za tu raspodelu.

            Takav kriterijum imao sam, svojim rasuđivanjem, u rukama: zahtevam da se naš novi kalendar svojim datumima ne odvoji od gregorijanskog pre nego što je to neizbežno. Evo kako se to postizava.

            U toku narednih sekularnih godina biće u gregorijanskom kalendaru prestupne godine 2000 i 2400. Broj 20, podeljen sa 9, daje ostatak 2, a broj 24 podeljen sa 9, daje ostatak 6. Postavi li se, za razliku od Trpkovićevog, ovo interkalaciono pravilo: Sekularne godine biće samo onda prestupne ako broj njihovih vekova, podeljen sa 9, daje ostatak 2 ili 6, onda se dobiva ovo.

            Od narednih sekularnih godina biće u gregorijanskom kalendaru prestupne one koje su, masnijim ciframa, istaknute u sledećoj tablici


2000    2100    2200    2300   2400    2500    2600    2700   2800



a u novom kalendaru, kakav sam ga zamišljao, biće prestupne one koje su istaknute u narednoj tablici


2000    2100    2200   2300    2400   2500   2600    2700   2800



                        Razilaženje između ta dva kalendara nastupiće tek godine 2800, koja će u gregorijanskom kalendaru biti prestupna, a u novom obična.

            Trebalo je još ispitati da li ovo novo pravilo ne dolazi, ako se primeni na vekove protekle od Nikejskog sabora do danas, u kontradikciju sa samim sobom, kao što je to bio slučaj sa Trpkovićevim interkalacionim pravilom. Tu račun pokazuje ovo.

            Od Nikejskog sabora bile bi, po novom pravilu, od sekularnih godina prestupne one koje su istaknute u sledećem pregledu:


                          400    500       600        700    800      900     1000
1100    1200    1300    1400    1500    1600    1700    1800    1900

           
            Znači, imalo bi se u novom kalendaru od onoga doba, baš kao što treba, ispustiti iz julijanskog kalendara tačno trinaest dana.

            Ostalo mi je još da se opredelim kako da se ubuduće izračunava dan praznovanja Uskrsa. Odavno se u prosvećenom svetu znalo da na to pitanje, a pridržavajući se tačno odredbe Nikejskog sabora, daje potpun odgovor astronomska nauka. Kada su protestanti Nemačke, a tako su postupili i protestanti Danske, Holandije i Švajcarske, svoj dotadašnji julijanski kalendra doveli 1. marta 1700. na isti datum sa gregorijanskim, odlučili su da praznik Uskrsa odredi na taj način što će se astronomskim računom, a primenom Keplerovih Rudolfinskih tablica, izračunati kada pada prvi puni mesec iza ravnodnevnice i Uskrs praznovati iduće nedelje. Taj '''popravljeni kalendar'' bio je u Nemačkoj u pripremi do 1773. godine, kada je pod pritiskom Fridriha Velikog izjednačen sa gregorijanskim.

            Svi učesnici našeg kongresa uviđali su da se praznovanje Uskrsa ima odrediti astronomskim računom no ja sam bio u obavezi prema srpskoj pravoslavnoj crkvi da u tome pitanju podnesem Trpkovićev projekat pashalnog računa. No kada je ceo Trpkovićev projekat odbačen, a mitropolit vizijski Antim predložio da se Uskrs određuje astronomskim računom, izjavila je srpska delegacija da nema ništa protiv toga predloga. Tako sam imao slobodne ruke da svojim projektom kalendarske reforme obuhvatim i predložim sve što mi je izgledalo najcelishodnije, a tu je ušlo i to da se dan praznovanja Uskrsa i ostalih pokretnih praznika izračunava astronomskim računom, a prema lokalnom vremenu Jeruslaima, tj. s obzirom na meridijan koji prolazi kroz kupolu crkve Svetoga Groba. Takvim računom dobio sam ovu sliku.

            U toku pedest godina što sleduju iza carigradskog kongresa, tj. u vremnskom intervalu 1923-1973, nastupiće razmimoilaženje novog kalendara i gregorijanskog u danu praznovanja Uskrsa svega šest puta 9 1924, 1927, 1943, 1954, 1962, 1967. godine, inače će se datumi Uskrsa i ostalih pokretnih praznika poklopiti u oba hrišćanska kalendara.

            Do tog razmimoilaženja doći će isključivo greškom pashalnog ili, kako ga oni zovu, epaktnog računa zapadnih crkava. Baš prve godine novoprojektovanog kalendara istočnih crkava, godine 1924, ispoljiće se u punoj meri takva greška epaktnoh računa. Astronomski račun kazuje da će te godine proletnja ravnodnevnica pasti u četvrtak 20. marta u 23 časa i 41 minut jerusalimskog vremena, a mesec biti pun 7 časova docnije, tj. u petak 21. marta. To je, pošto je došao iza ravnodnevnice, pashalni Mesec i zato Uskrs valja praznovati u iduću nedelju, 23. marta. Epaktni račun zapadnih crkava stavlja, pogrešno, taj puni Mesec pre ravnodnevnice i ne smatra ga za pashalni Mesec, već tek onaj koji sleduje 29 dana docnije i zato stavlja dan praznovanja Uskrsa u nedelju 20. aprila.

            Kada sam na saopšteni način rešio ovaj egzaktno postavljeni problem, izradio sam nov predlog srpske delegacije i projekat za izmenu kalendara. Potpisao ga je i mitropolit Dožić, i mi ga podnesosmo predsedniku kongresa patrijarhu Meletiju. Stavljen je ... na dnevni red plenarne sednice kongresa održane 23. maja 1923. Tu sam ... saopštio da će se novi kalendar svojim datumima i sedmičnim danima podudarati sa kalendarom zapadnih crkava sve do godine 2800, dakle punih 877 godina, a da će se u praznovanju Uskrsa i ostalih pokretnih praznika razići samo onda kada epaktni račun zapadnih crkava u određivanju pashalnog Meseca dade pogrešne rezultate. ... moj predlog je jednoglsno usvojen i predviđeno da se, zbog izjednačenja datuma sa gregorijanskim kalendarom, naš kelendar uvede u primenu na taj način što će se 1. oktobra 1923. računati kao 14. oktobar 1923. Definitivna redakciaj te odluke kongresa poverena je meni. Ona je usvojena 30. maja, a 8. juna 1923, potpisaće svi opunomoćeni učesnici tu odluku carigradskog kongresa, a on se zatim razišao.

            Ostalo je još da sve autokefalne pravoslavne crkve prihvate kelendarsku odluku svepravoslavnog kongresa i novi kalendar sprovedu u život. Prvu odluku da se to učini donela je carigradska arhiepiskopija. O tome me je zasebnim pismom izvesti Meletije... U tome pismu, posle tog saopštenja kaže se, ... i ovo:

            ''Časni Sinod je s osobitim uvažavanjem primio k znanju najozbiljniju saradnju koju je dala Vaša Veleučeniot kao član Svepravsolavnog kongresa pri sastavljanju odluke kojom je tako srećno i potpuno rešen jedan od prvih zadataka Svepravoslavnog kongresa i uopšte tako važno kalendarsko pitanje. Stoga, po jednoglasnoj sinodalnoj odluci, izjavljujemo drage volje ovim našim čestitim pismom naročitu pohvalu i zahvalnost Vašoj Veleučenosti za takvu prosvećenu i korisnu saradnju''.

            Čim sam se bio vratio u Beograd, podnesoh Srpskoj kraljevskoj akademiji izveštaj o svome radu u  Carigradu i svoju raspravu o reformi julijanskog kalendara, koja je ubrzo objavljena kao zasebno izdanje Akademije ... Kratkim člankom u nemačkom astronomskom časopisu upoznao sam i naučni strani svet sa njom ... A sada da saopštim šta je uradila srpska pravoslavna crkva, čiji su izaslanici bili predlagači te kalendarske reforme.

            Arhijerejski sabor srpske pravoslavne crkve, održan u Sremskim Karlovcima septembra 1923, usvojio je u principu novi kalendar, ali je sprovođenje te odluke odložio za docnije, pridržavajući se i nadalje julijanskog kalendara sa svima njegovim greškama i nezgodama. Ostale pravoslavne ckve prihvatiše, manje-više, gregorijanski kalendar.

            Tako je kalendarska odluka Svepravsolavnog kongresa u Carigradu 1923. doživela istu sudbinu kao i kalendarska odluka Aleksandrijaca: donesena 238. godine pre naše ere: odlučeno, no ne sprovedeno u život. Pa kaošto se o toj reformi Aleksandrijaca sačuvala samo pribeleška, tako će i odluka carigradskog kongresa ostati pribeležena i sačuvana potomstvu. Otvoriš li, dragi čitaoče, veliku nemačku enciklopediju, Majerov leksikon, naći ćeš onde u pregledu svih, bivših i sadašnjih, kalendara ovaj izveštaj.

            ''Novi kalendar istočne crkve, prihvaćen 14. oktobra 1923. Osnovne jedinice; obične godine po 365 dana, svaka četrta prestupna sa 366 dana, a od sekularnih samo one koje deobom sa 9 daju ostatak 2 ili 6. Takvom interkalacijom dobiva se dužina srednje kalendarske godine od 365,2422 dana, pa je tako samo za 2 sekunde veća od sadašnje tropske godine''.

            Pa da se time zadovoljim!


preuzeto iz Milankovićeve druge knjige ''USPOMENE, DOŽIVLJAJI, SAZNANJA'', Nolit - Beograd, 1988., str. 195-214.





 






Нема коментара:

Постави коментар