Запути се тако одједаред негде из мојих дубина као изненадно моја мисао никла негде између два прекрштена камена... И затупи се, такође, одједном изненадно на дну мога бића било какава мисао, па не може да се у изречену слику уобличи... У празном ходу (леру) између стања званог "запути" и стања званог "затупи", настаје моја недоречена и неизречена мисао... Настаје један трептај ока... Настаје један удах и издах... Настаје један непоновљиви и неухватљиви тренутак... Настаје мисао и реч...
На крају пређеног уморног пута, данашњи децембарски дан, склопиће руке и његова поноћна туга, склониће осмех са избораног чела, док у бескрај отичу сва његова дневна светла, и нетрагом се губе међу далеким треперавим звездицама сјајним, негде на бесконачној граници додира јаве и сна, негде у сазвежђу непрегледних светова бесконачног и далеког свемира, лишеног сваког људског немара и немира, а преиспуњеног искричавим зрнцима најфиније душе...
На крају пређеног уморног пута, данашњи децембарски дан, склопиће руке и његова поноћна туга, склониће осмех са избораног чела, док у бескрај отичу сва његова дневна светла, и нетрагом се губе међу далеким треперавим звездицама сјајним, негде на бесконачној граници додира јаве и сна, негде у сазвежђу непрегледних светова бесконачног и далеког свемира, лишеног сваког људског немара и немира, а преиспуњеног искричавим зрнцима најфиније душе...
Нема коментара:
Постави коментар