Дође тако оно стање када се мисао умори и посустане, па се на ситне комаде разбије, онако нечујно за душу своју... А када се тако преосетљива мисао умори и посустане, када се разбије, онда и реч која би да полети - стане и одједном више нема шта ни да се каже... Ако мисао стане и посустане, хоће ли реч у мени бити жива, хоћу ли и без иједне речи моћи мислити да нисам можда много крива???... Куда да денем тешке мисли своје, кад стану да се око мене ко пчеле роје... Не треба да правим гнездо за такве мисли своје, али шта ћу када ме изненада сколе, а речи ваљане нема да се њоме соколим... Најбоље да пустим док сама мисао од себе не прође, можда се умори пре мене... А да ме бар не остави исправна реч, све би другачији облик попримило... Ако тешку мисао у реч лепу и добру преточим, то ће бити равно правом подвигу... Само да се реч не умори...
Нема коментара:
Постави коментар