ОДЈЕЦИ У МЕНИ...

Одјеци у мени, непоколебљиви, роје се к`о претеране илузије, уз претпоставку изненадну... Беше то поклопац добро затворен, у соби пространој, са две фотеље (зелена и црвена) и браон диваном... Позив уобичајено изречен, кроз реч у соби "ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА"...

Опис штетан, наравно без промене приликом врло занимљивог схватања... Забава прекинута у зрењу првих ослобођених снежних пахуља... Релативно брзо одбачено неслагање и немио догађај... Укус одмерених корака у гласу непознатог господина, једне госпође и једне госпођице, изненадно поставља питања...

Продоран поглед налик на псовку отменог имена... Смејем се с` поштовањем, а све у хтењу да поставим неколико уобичајених питања... Добро је то... Одмах окрећем главу и проматрам зидове собе без иједног огледала... 

Јутрос се осетио земљотрес у шољици јутарњег чаја... Прилично изненађено примећујем разлику између грубости и бахатости... Није лако мислити иза туђих леђа... И то није све... 

У истој соби три паклене судбине, заплашене и мртве душе... То је тренутак непоштене игре са још необичнијим смислом за хумор... Престрашени власници изван реалног тока ствари и даљих догађаја... Питање збуњујуће, разоружава сваки осмех...

Сакупљене ситуације доведене у сумњу... Да ли сам кукавица???... Соба са три комада намештаја, коначно служи за расправу нечувену... Окренути главу ка зиду, добри Боже, без љутње и мрачног размишљања...

Опрезна реч, једноставна и мирна, појављује се кроз одјеке у мени... На крају астала сумња остала... Сумња нема  везе са тобом и као да зна тачно - шта одјекује у мени... Озбиљан тренутак мрмља и не разуме љубазност...