Наиђе, па ваљда ни мене не заобиђе, тај талас, кад све стане и занеми... Хиљаду речи као да кључа и ври на дну срца, но ни једна не може да се искаже и каже... Мирно је све и одвећ тихо - опет затрпано тишином... Нема ту борбе... Само трагови свих пораза... И као да је опустошено моје тело, напустила душа, која, ко ће знати - куда све светом лута... И шта је то после свега остало у мени, а да већ није згажено, згађено и угашено???... Шта ће повратити моју душу - опустошену и похарану???... Бездан празнине и досаде чами у тами... Данас је небо било плаво и чисто... Сунце је сијало... Затим је наступило вече, донеосећи са собом мрак и угашено светло...
Нема коментара:
Постави коментар