Уместо да чекам у
худој песничкој занесености, илузију од росе и пене, о чело да ме
тресне и тако мисао, ону моју једну малу на свет луди донесе, изабраћу
своје право да - пишем песме... Док тако смишљам и нижем песме, све мање
живим у великом страху, да писати песме - више не умем и не смем...
Пуштам мисао да се ковитла и кроз бескрај креће, саплетена од среће и
надежде преголеме... Нека игра мисао свако вече и нека заструји кроз
поноћне вечерње ветрове... Нека потеку мисли к`о реке, сливене у чиста
плаветна мора, настала од безимене песме...
Нема коментара:
Постави коментар