НЕМА ТИШИНА...

Узалудно са дна покушавам да се извучем, док гомила камења витла над мојом главом, тако упорна да ме дотуче и затрпа тишином немом... Празне се полагано сви сокаци мојих присећања и као да одлазе у рупе затрпане тишином немом... 

Нестало је музике и постале су отужне моје ноћи... Непомичан корак - тај мали искорак, ни напред ни назад, ни лево ни десно... Досада се прошетала и фино у мојој глави сместила... Одлутам тако предалеко, а моју пажњу не привлачи више исто место... 

Да ли полагано освајам поља нетакнуте равнодушности и сваке слепоће, ко то зна???... Неуморна од умора, здрава и жива, а ипак веома крива... Посивела моја јутра, као и птичија туга... Само ја и нема тишина, к`о два странца ухваћена у исту замку слепог случаја, бачени на пучину...

Смрвљено до у бескрају, свако важно и лажно слово, но шта се ту више може... Распукла се истина на две четвртине, о неме тишине моје... Замрзле се све текуће воде, без праве зиме и првог ваљаног мраза...