ХОДАМ...

Ходам ноћима и данима, годинама и сатима, кроз чудесне затрпане тишине, као кроз какве или боље рећи - никакве, рушевине и камене остатке, пусте и безгласне... Ходам по рубовима, као по каквим страшним судилиштима, без трага и гласа, као кроз поноћне тмине и мрачне лавиринте присећања... Ходам кроз страхове, као кроз беспотребна привиђења и помрачења... Ходам ни лево ни десно, а све умишљам да ми је постало отужно и тесно... Ходам док око мене, хучи невидљива тама, но душа се на светлост привикла и за светлост грчевито стисла и прикачила... Ходам кроз поља таме до њиве светлости, без бојазни сваке, терајући од себе  из мисли - недаћу ама баш сваку... Ходам...