Те 1981-е године, у нашем сокаку, живео је пас по имену Лисо... Био је жућкасте боје, као лешник карамела што је... Имао је коврџаву длаку... Било је то мирољубиво куче... Никад га нисам чула да лаје...
Лису су сви волели, деца, одрасли и стари... Сви... Био је то пас, који је ширио позитивне вибрације на све четири стране света... Сећам се, да су га његове газде врло често оштрим тоном грдиле... Лисо би тада сагео главу и ћутке све отрпети вешто знао... Покуњио би се у неко ћоше, док се газде не осете расположеније и боље...
Мислим да таквих паса, као што беше наш добри стари Лисо, више нема... Друкчије је данас, аман заман, све... Лисо никад није јурио, а ни журио... Ходао је нечујно и полако, буквално, на врховима својих меканих шапа... Био је то ход нежан, попут најмекшег шапата...
Било је то посебно време, нашег раног детињства и живота, које обележи пас Лисо... Памтимо и његов крај... Дочеко је више него дубоку старост... Оглувео је и ослепео, али је и даље на чудесан начин, живео до свог коначног краја...
Имало је нечег поносно лепог и једноставног код Лисе... Био је увек рашчупаног и неугледног изгледа, али свима и даље као најлепши очешљани пас... Имао је и буве... Личио је на доброг плишаног меду... Имао је Лисо оне лепе, паметне, упечатљиве и добре очи, које су се назирале испод густих обрва... Имао је малу слатку њушку...
Имао је Лисо, невероватну енергију и душу, то се осећало и опет осећа после три деценије... Имао је Лисо оне лепе повијене уши... Све је имао пас Лисо - легенда 20-ог века...
Реч по реч, оживело је присећање на Лису, кроз једну малу краћу писану форму...
Нема коментара:
Постави коментар