СНЕЖНО БЕЛО ЛУДИЛО...

Око 14 сати, снег опет почиње ударнички да пада... Заплесале су мале снежне беле балерине, луди плес, по други пут од јутрос... Само ова природна појава, мами осмехе... Осмехе најдивније и најискреније... Смејем се слатко, од срца...

Док слушам радио, гледам кроз прозор... Чини ми се да, нити трепћем, нити дишем... Смишљам, шта да пишем и како све то да опишем...  Певушим изнутра и плешем у мислима са пахуљама снежним... Плешем са мноштвом малих белих искрица... Играм, играм, играм... 

Призивам ово снежно бело лудило... Снег полагано мили... Мећаве нема у мом крају... Овде ветар више не дува... Добро ми дошле, пахуље беле... Није вас било само 60 минута... Тако много сте ми фалиле...

Навикла сам од јутрос на вас... Ви улепшате нежно и чаробно лепо, овај још један прекрасан дан... Дођете као завршни свиленкасти слој и као најлепши украс, на врху новогодишње јелке... 

Ви сте малочас, сигурно направиле једночасовну паузу, како би отишле на ручак... Каним се и покушавам да исто учиним и ја... Гладна сам... Може ручак да причека, зар не?... Желим само још мало да, посматрам ово снежно бело лудило, из свог малог топлог скровишта и склоништа...

Опет сте смањиле брзину... Праве сте мале снежне препелице, па испредате тако вешто, ово незаустављиво снежно бело лудило... Као да сте ме чуле, па сте додале гас... Опет јурите и возите преко устаљене брзине... Видим, да сте прикочиле... Тако треба, пахуље беле... 

Шта видим?... Стале сте начисто... Зашто, снег више не веје?... Ево, одлазим да ручам... Обећавам строго... Знам да ћемо се видети опет... Опет сте кренуле да сипкате своје снежно бело лудило... Како да одем?... Знам, шалите се само мало... 

Сад без шале... Одлазим... Навлачим завесу преко прозора... Нећу више да вас гледам... Али вас и даље, највише волим...