ДАН ОСМИ...

Како најобичнији дан

Одједном постаде тежак,

ко гром из ведра  неба

зазвуча попут праска...

Како уобичајено поподне

Изненадити лукаво може

Попут бујице оштрих речи

Што парају душу и срце...

Како скривено посатде откривено

Баш сада и данас, иако прође

Читаво једно лето цело

Тамо негде у даљини скрито...

Хвала Ономе Који све види,

Чује и зна, и што изабра баш

Овај тренутак, час и сат...

Ко може боље знати од Њега

Шта и када треба, да се

Деси и догоди, да нас погоди...

Претешка стена и камен што

Се сручи на нејака плећа,

Задржа нека јача сила да

Не смрви малог бедног црва...