Уплакане тужне дечје очи,
Угашене искре, угасле и на
Новембарској киши окисле,
Нису ни једно срце дотакле.
Сами себи очи ископали, да
Што мање у безочност гледе,
Па слепи ходе и небеса моле,
За вечно добро и благо царско
Сверадосно обећано, Богом
Од вечности исконске даровано.
Зашто је све грубо и обесно,
Што је пролећно цвеће тешком
Чизмом прегажено, што је срце
Копљем прободено, што је око
Дечје уплакано, кажите мудраци
Бога ради? Згрчени на колена
Падамо и сузама пусту земљу
Заливамо, за опроштај и милост
Вапимо, молимо, плачемо.........
Нема коментара:
Постави коментар