У води језерској, огледало се парче неба, док су мали зелени листови језерског растиња и високих трава, поигравали од благог ветра... Птице су певале, свака своју песму, свој препознатљиви цвркут... Чуло се и зујање инсеката у лету... Све се чује, а ништа се не види... Ветар је благо таласао, површину језерске воде... Све је мирно, тихо и лепо... Ту је само један човек, сам самцат, са својом душом целом, који иза своје мале камере, ћутљиво бележи овај призор... Његово присуство нити се осећа, нити ремети ову природну идилу... Ако би нагрнули људи, мислим да би упропастили ову тишину... Људи обично све кваре и покваре... Отме се по који уздах сниматеља посматрача и бележничара, јер је вероватно и он сам изненађен оним што посматра и бележи, о чему тренутно и једино размишља...
На обали реке, потпуно је другачије... Ту доминира тај речни жубор и све врви од жагора и жамора речног... Река коју посматрам је нешто плића... Вода је прозирна и види се камено речно дно... Много камења различитих облика и боја... Овај хук речни, читавим пределом одзвања... Постоје места, где је тај хук тако доминантан... Запажам и понеки мали речни вир... Камење испрано и готово беспрекорно чисто... На неким местима ова хучна река, постаје па готово нема... Тада у њој као да све утихне и на трен замукне, застане, стане... То је само оптичка варка... Река воли да се поиграва и своју праву ћуд ретко открива... Највише волим да посматрам речне брзаке, то захуктало пенушаво речно врење...
Кишни летњи дан у шуми, то је посебна прича, да не кажем, посластица... Тада кишне капи благо трусе, а облаци прозирне беличасте паучинасте магле, полагано ишчезавају у висине... Посматрам формиране баре, велике и мале... Има и барица... Сваки секунд, долије кишни облак, по још једну кишну кап, из свог кристално чистог небеског бокала... Птице цвркућу, јер је напокон после врелог летњег дана, стигло у прави час, кишно освежење... Свака капљица кишна, при паду у своју бару, разлива се и шири концентричне кругове, што за тили час испаре и у бару нестану...
Планински поток, заиста је од свега посматраног најмањи, па можда зато и посматрачу најслађи... Ту такође вода шуми, а птице цвркућу... У потоку се нађе по који опали лист, али и трула стара грана, само не од јоргована... Овај поток кривудаво сече поље и тече, па као да мора да се провлачи тесно, поред густо замршених грана... Интересантни су ти малени слапови, којих на потоку има таман колико и треба... Када сунчеви зраци златни, заиграју по површини малог потока, слика је невероватна, чаробна, лепа... Помисли човек, што бележи и посматра, да је неко просуо пун шлепер, најблиставијих кристалних драгуља, који су утркују ко ће лепше и јаче да бљесне пред будним оком посматрача, трепне и засија као живо око тог вечито задивљеног посматрача...
Нема коментара:
Постави коментар