Пустило плаво небо, жути сноп сунчеве светлости, на бели лист хартије... Куцнуо час, за још један меч, шаховске партије... Осунчане дрвене фигурице, помичем пажљиво... Трапаво споро... Противник с` друге стране коцкасте табле, вешто помиче фигуре... Како и не би, кад много добро познаје сва правила и комбинације, ове замршене и компликоване игре...
Морам рећи, по ко зна који пут, да не знам апсолутно ништа о игри званој шах... Знам само, називе фигура... То је тако мало... Где тачно стоје, како се крећу и ко кога ту прождире - е то не знам?... Како сам се обрела у овој партији шаха, не знам ни сама?...
Мозгања ту треба исувише, на претек... Обазривости... Унапред смишљене стратегије... Добре тактике... Хладне главе... Нерава што дебљих... Великог стрпљења... Луде концентрације... Мртве тишине... Ни мува не сме да се чује... Једино лупкање, сме по сату, који трпи ћутке ударе и све гута...
За музику ту места нема... Музика као да има ''лош утицај'' и само би пореметила ту превелику пажњу... За озбиљну игру и још озбиљније играче, музика дође као ''озбиљна претња'' или ''сметња'' или ''пометња''...
Волела бих да негде чујем или прочитам, како су два велемајстора, одиграла један меч шаховске партије, уз звуке неке музике... Можда се то и десило... Не знам... Још увек нисам чула... Било би то интересантно... Занимљиво...
Нема коментара:
Постави коментар