Какви су то дани?... Знам, рећи ће неко: ''Језиво хладни, смрзнути, страшни''... Шта све човек, не уврти, сам себи у главу... Било би лепо да човек покуша, да ипак нешто позитивно добро, утуви сам себи у главу... То је најбржи и најделотворнији лек, да пре свих, сам себи помогне...
Какви су то дани?... Можда, баш типични за ово доба године, за ово доба дана и ноћи... Бити далеко од свих непријатних сцена и застрашујућих вести, са великог братског канала... Неки чудан хладан талас, захватио душе људске, а на површину полако израња, права слика и право стање...
Какви су то дани?... То су још увек они дани, када неком заобилазницом или пречицом, покушавамо који милиметар и прашњави километар, да украдемо од других, па тако скратимо и препречимо све невоље, све бесне, побеснеле муке... Можемо и да поставимо барикаде, чеке или сачекуше...
Наша нада и наш циљ каже, да ћемо само и једино тако пре стићи у земљу ничију у земљу недођију... На крају кад све буде касно или одвећ касно, како то бива, схватићемо такођер, да смо и криви и дужни, ко зна коме и ко зна чему, увек и само увек за све били криви, да смо се заиста родили и догодили у мноштву тренутака погрешних, поганих, грешних и кривих...
Какви су ово дани?... Ја и даље одбијам да видим... Одбијам да сазнам... Одбијам да било шта више плаћам... А сад идем мало до једне земље лепе, да вирнем шта се тамо догађа... Одох у Тунгузију...
Треба се чувати и бити смотренији него иначе... Дакле, треба бити обазрив у свему и према свему... То никако не значи да се треба панично плашити, узмицати, бежати или страховати... Постоје добре космичке енергетске струје, које нас вазда чувају, штите и бране, у том прекрасном космосу...
Нема коментара:
Постави коментар