На други дан по Божићу, круним своје мале плавичасте мисли и штимујем жице свог тананог бића... По брдима снег око пола метра и више... Плавичастим очима прелећем преко брда Кик.. У долини падала је јутарња киша... Газим бринући низашта, по малим формираним барицама... Доминирају само две боје - плава и сребрнасто бела... Слика пејзажа у који гледам, звучи више него живописно... Сиву боју кад опазим, одгурнем је благо у страну... Не, сива боја за мене не постоји!...
Размишљам... Још мало па 40 година... Та песничка плавичаста мисао, путује мојом главом... Покрај пута, спазим камен, који ћутке почива у блату... У дубину његове душе не бих да силазим и дирам... Шта тамо има, ко то зна?... Бесмисао ништаван, не сме да угуши ову плавичасту мисао, што изрони из смисла, са нетакнутим осећајем за природну свелепоту...
Те неухватљиве лепе плавичасте мисли, попут мале светлуцаве искре, муњевито бљесну и још брже ишчезну... Немогуће их је видети крајичком плавичастог ока... Мислим ниочему... Укопавам успомене и сећања, загледана у далеке врхове снежних планинских врхова...
Пешачим и пребирам своје плавичасте мисли... Док чешљам своје плавичасте мисли, ћутим... Не могу ни реч да изустим... Плавичасте очи хитро скакућу, мислећи нинашта... Плавичасте мисли марширају у колони малих искрица... Удишем мирис новорођеног јутра, док све мирише на росну кишу...
И данас сам, као и јуче, мало одремала... Дан као створен за дремање... Треба наставити са мрмљањем у плавичастим мислима и напискарати пар редака... Проклињем себе за све изречене глупости, и за све оно будаласто... Опростите...
Недоумице чудесно притискају срце... Данас је дан и ноћ пуног Месеца... Пољем се шири мирис камене руже... Све давно написане песме, данас изгледају смешно, бедно и неукусно... Мисли теку плавичастим током... Зашто је све изложено порузи, све осим глупости и бесмисла?...
Нема коментара:
Постави коментар