Пожурите, бога вам пољубим, пре свих преосталих, на жур, у шуму тишине, један за другим... Пожурите насумице, без свести и снаге, на жур, сломљени и малодушни играчи...
Дан данашњи идеалан за жур... Нема кише, а ни снега, а тмурно је у вароши... Као да је неко узео најтмурнију боју света, па њоме окречио плафон и таваницу високог плавог неба...
На каменом зиду, полако догорева слабашан пламен шумске ватре... Рој пчела притиснут воденичним каменом, ослушкује шум побеснелог јаза... Јуче су јаке планинске струје, наносиле у неколико махова, крупне снежне пахуље, оне што се пресијавају сребрнастом светлошћу, на дневном светлу...
Један секунд те тишине, не бих мењала, за сво преостало време овог пролазног света... То многи осећају и знају, али слабо верују... Није то најпаметније причање, али јесте: лепо, убедљиво, непоновљиво, стварно...
Још увек чујем у пролазу, шапате са туђих усана, који кажу: ''ГЛАВОМ СЕ ЗИД НЕ РАЗБИЈА''... Да ли се ико икада запита, упита, па на крају крајева и потруди, да разуме у тишини, ову мисао продорну... Ту снежну белину и њену тишину, што проболи су звуци људских олајавајућих гласова и гласина...
Треба размишљати о свему, јер тек тада и једино тада, у том непрестаном и непрекидном размишљању, човек напокон схвата зашто живи... Схвати и прихвати да, треба да живи, док у њему опет изнова не оживи она праисконска јачина, снага и светлост...
Напољу и даље нема кише, ни снега, а ни прохладног планинског ветра... Без музике, спокојно се одмарам у кревету, испијајући кафу и читајући још једну из велике плејаде - Чапеково дело ''Велика полициска бајка''...
Нема коментара:
Постави коментар