Црне обесне рупе, у људским душама,
виђам. Зинуле, зјапе тамне, мрачне.
Црне бесне рупе, побеснеле, болесне,
у људским срцима, ничу к`о клетве.
Црне рупе прождрљиве, у које никад
неће, због клетве, ни зрнце светлости,
ни кап светлог дана, ни сноп сунчевог
зрака, да стане и тај вечити устајали
мрак такне, бер мало у неком добром
правцу помакне...
Нема коментара:
Постави коментар